У петак, 9. октобра у амфитеатру школе организована је приредба поводом Октобарских свечаности слободе које се одржавају у нашем граду од 1. до 14. октобра. Ученици, чланови рецитаторске, литерарне и хорске секције, на овај начин допринијели су прослави ослобођења нашег града, прослави слободе. Рецитовале су се пјесме Ђуре Јакшића и Јована Дучића (Јована Сремац и Оливера Савић), као и побједничке пјесме поетског конкурса у част пјесника Душка Трифуновића, које су рецитовали Тијана Спасојевић и Дамјан Југовић. Ученик Игор Радовановић све присутне одушевио је својим литерарним радом „Мој дједа-портрет“, исказавши, врло емотивно, своје осјећаје о дједи, жртви отаџбинског рата. Савјет ученика наше школе, као једна ученичка организација, представила је своје реализоване и текуће активности. Беспријекорном пјесмом одушевили су нас чланови школског хора, изводећи „Маријо, дели бела кумријо“ и „Густа ми магла паднала“. Професор историје, Ненад Џабић, подсјетио нас је шта је то слобода и опоменуио да треба да чувамо оно што су нам наши преци оставили у аманет. На крају КУД „Душко Трифуновић“, стални гости наших приредби, одушевили су нас својом игром и талентом. Приредбу су увеличали гости, представници општинских институцијама, који су били задовољни оним што су видјели.
| ||||
У прилогу можете прочитати радове ученика Игора Радовановића и проф. Ненада Џабића.
Мој дјед – портрет
У мом животу постоји много људи којима се дивим и неизмјерно их поштујем, али бих ипак издвојио једну особу. Ту особу нажалост не познајем, али осјећам њено присуство у свом срцу. Писаћу вам о свом дједу, о јунаку за сва времена.
Дједа Мирослава никада нисам упознао, а као да га познајем цијели вијек. Од свог рођења слушам разне приче о њему, а понекад и нешто прочитам. Када сам рекао да је јунак, он то заиста и јесте. Његово име уписано је у историју. Школа је носила његово име, а ја сам данас поносан унук.
Кажу био је просјед човјек, средњег раста, а ипак тако велик. Његов глас био је тих и смирен. Ненаметљив човјек, а опет присутан на свим важним мјестима гдје су се рјешавале „крупне“ ствари. И да ми нису рекли да је највише волио дјецу, ја бих то сам закључио, јер имаше дјед три сина. Тата ми рече да се никада није љутио на њих због дјечијих несташлука који су били свакидашњица. Све је чинио за младост тадашњег доба, јер његова душа није старила. Човјек великог срца, који је знао да саслуша свакога без обзира на године. Мудар и оштроуман , коме се многи обраћаше за помоћ. Дијелио је немилосрдно савјете и изналазио рјешења када их и није било.
Човјек лављег срца. Своју снагу и храброст показао је у овом немилосрдном рату. Прави борац, а не кукавица! Жртвовао је свој живот за слободу – за слободу свих нас!!! Дао је живот за наше боље сутра…
Често ми кажу да личим на свог дједа. У том тренутку нека сјета прође мојом душом, а уједно и срећа. Осјетим тада како дјед стоји поред мене и тапше ме по леђима својом, како ми рекоше чврстом руком. И тада помислим да можда сам ја тај који је оживио његов лик.
Игор Радовановић
Слобода
Слобода. Обична ријеч која највише кошта. У мирнодопско доба багателисана, узима се здраво за готово, као нешто најнормалније и што се подразумијева. Као што не размишљамо о ваздуху који удишемо, ни на слободу не обраћамо превише пажње, она нам је тренутно важна као вода која тече из славине или струја која нам покреће све ове машине. И то је сасвим нормално, младе генерације које подучавамо и треба да уче, живе и воле живот који тек упознају. И сам припадам генерацији која није много марила о тој највећој људској вриједности, док је нисмо изгубили. Онда нас је сурови живот тешко приземљио, освијестио, имали смо много питања на која нам ни старији нису знали одговорити.
Јер, слобода, ријеч која треба да је нормална ствар, и данас је сврставамо заједно са водом из славине или струје из утичнице, не плаћа се новцем у банци на шелтеру. Она се плаћа главом. Вјеровали или не, баш толико и кошта.
А није ни тешко сметнути са ума колико слобода вриједи и да се за њу вриједи борити. Довољан је мало дужи мирни период и већ је заборављамо, и сврставамо је у свакодневицу. Човјек је тако саздан, треба нешто да изгуби да би знао то цијенити. Генерације старије од вас, ваших родитеља и професора, управо су то изгубили. Осјетили смо сву немоћ, неизвјесност и страх од сутрашњице. Можда још и више збуњеност. Зашто? Зар опет?
Оно што је најгоре, заборавили смо да припадамо народу српском који је понајвише страдао за слободу и независност. Нарочито у ХХ вијеку. По величини страдања нема примјера у модерној историји. Два балканска, два свјетска, два грађанска рата! Све у једном вијеку. Битке, концентрациони логори, епидемије изазване ратом, колоне за егзекуцију, безимене јаме, „пасја гробља“… Епилог је стравичан: у свим поменутим ратовима, бар три милиона погинулих, за многа од њих се никад неће сазнати ни гдје су им кости. Од некад најбројније нације на Балкану, сведени смо на ниво народа који су тек у ХХ вијеку доживјели националну еманципацију.
Тог страдања нису били поштеђени ни наши преци с почетка и средине, ни наша генерација с краја ХХ вијека. Брод и Брођани су имали ту несрећу да посљедњи, грађански рат у БиХ, почне управо овдје. Почевши од септембра 1991. године и ничим изазване агресије хрватске војске, ракетним нападом на српска села, од марта 1992. године, када је Брод био окупиран од непријатељске војске, па све до 7. октобра 1992, дакле, пуних седам мјесеци наш град је био један велики концентрациони логор, гдје је био озакоњен лов на Србе. На оне Србе који нису стигли да се са главнином народа у мају 1992. извуче из пакленог обруча који је непријатељ спремио.
Октобра 2015. године опомињемо се, да не заборавимо, јер смо забораву склони као ниједан други народ, жртава и херојстава српских бораца који су прије 23 године ослободили Брод. Легендарног пуковника Славка Лисице, мајора Мике Шкорића и Владе Топића, команданата Бродског батаљона Мирослава Радовановића и Ненада Миличића… и свих њихових сабораца, знаних и незнаних. Свима њима одужити се не можемо, осим да у вријеме јубилеја, и кад год можемо, поклонимо се њиховом херојству.
Они су знали шта је скупље од главе: слобода!
проф. Ненад Џабић