Ових дана обиљежавају се Дани сјећања на жртве Другог свјетског рата, из реда Срба, Јевреја и Рома. Поводом тога наш професор историје, Ненад Џабић, у петак (23. 4) одржао је историјски час у амфитетатру за одређена одјељења, у двије групе. Професор је имао помоћ нашег ученика Живана Лабуса (II5) при изради презентације.
Презентацију можете преузети овдје Култура-сјећања
Доносимо вам комплетан текст професора Џабића.
Култура сјећања
Јуче (22. 4) се навршило 76 година од пробоја посљедњих преживјелих логораша из усташког логора смрти Јасеновца. Уназад неколико година тај датум се узима као дан сјећања на жртве тог монструозног логора, али и свих других стратишта за Србе, Јевреје и Роме који су убијени у НДХ, од 1941. до 1945. године.
На искуствима јеврејског народа и њихове науке која брижљиво документује, његује и чува успомену на Холокауст у којем је убијено око 6 милиона Јевреја, наша историјска наука и школство уопште има много шта да научи и да дјеци, рођеној 60-ак година од догађаја без преседана у историји, пренесе праву истину и одњегује у млађим генерацијама оно што данас називају културом сјећања.
Сјећање, али и заборав, могу се посматрати као нека врста вољног или невољног одбрамбеног механизма јединке али и цијелог колективитета. Неријетко су сјећања и догађаји толико тешки да се с њима не знамо дручкије суочити него свјесним или несвјесним потискивањем у дубине подсвјести. Бољи познаваоци људске психе данас се једногласно слажу да је најгоре могуће рјешење управо то потискивање. Страхујући да не клизнем изван својих компетенција, рећи ћу и да је нашем колеткитвном забораву допринио и дубоко усађени православни фатализам, тј. прихватање и мирење са судбином која је „од Бога дата“, и овоземаљских благослова али и мученичког страдања. Хтјели или не, тема геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској је онај камен међаш у нашој историји који се никако не може прескочити, обићи или прећутати.
Истражујући ову тему, неријетко сам себи, а ево и вама ћу, постављао питања: зашто ја учим генерацију мојих родитеља о геноциду над Србима, а не обрнуто како је одувијек било? Зашто се о тој теми слободније говорило само у академским круговима? Шта је све утицало да се она пуна истина, ма колико грозна била, никад није у пуној мјери „примила“ у нашем народу? Зашто жртве и злочинци нису до краја идентификовани, него су први вођени под безличним изразом „жртве фашистичког терора“ а други само као „фашисти“?
Не само због ограниченог времена које ми је на располагању, него више намјерно, постављена ћу питања оставити без одговора, не би ли код вас пробудио интересовање и жељу да, можда, неко од вас настави са истраживањем и демистификовањем ове тешке теме.
Док сте гледали припремљене слајдове, не бих се зачудио да међу тим лицима има и неко из ваше ближе или даље породице. Јер, ово се није дешавало тамо негдје и тамо некад, него управо овдје и не тако давно. Пажљиво смо бирали да на сликама не буду они најстрашнији призори клања и иживљавања над људима, од људи који то нису осим по својој физиономији. Јасеновац као симбол и парадигма једног нељудског времена јесте био највећи и најпогибељнији логор за Србе, Јевреје и Роме на територији НДХ. Данас се сви озбиљни истраживачи и најугледнији институти слажу да је само у Јасеновцу убијено око 700.000 људи, од чега беспримјерно велики број дјеце до 15 година старости. Заправо, Независна Држава Хрватска је, такође без преседана, једина држава на свијету која је имала логоре искључиво за дјецу. Уништењем дјеце ишло се ка трајном уништењу будућности српског народа. Међутим, иако најстрашнији, Јасеновац није био једино стратиште за Србе. Издвојићемо и поменути Доњу Градину, Јадовно, Паг, Госпић, Глину, Пожегу, Стару Градишку, Пребиловце и ко зна колико знаних и безимених јама и ријека које су прогутале на хиљаде невиних жртава.
Својом бестијалношћу хрватске усташе су успијевале да шокирају и своје покровитеље из фашистичке Италије и нацистичке Њемачке. Постоје сачувани документи више италијанских и њемачких официра који су са ужасом писали својим владама шта се то дешава у Павелићевој држави. За разлику од система концентрационих логора у Трећем Рајху, гдје су милиони Јевреја нашли смрт у индустријализованом процесу, хрватске усташе су егзекуције вршили на директан начин, најчешће хладним или тупим оружјем или оруђем. Израелски историчар и истраживач Холокауста и геноцида Гидеон Грајф документовао је 57 метода понижавања, убијања и мучења до смрти, међу којима се по монструозности посебно истичу методи убијања и мучења дјеце и жена.
Посебно срамну улогу у току четворогодишње усташке страховладе имало је, у великој мјери, и свештенство Католичке цркве. Цјелокупно католичко свештенство на челу са Алојзијем Степинцем ставило се на располагање усташкој власти, нарочито у процесу покатоличавања православних Срба. И не само то, забиљежено је по имену и презимену више од 130 католичких свештеника који су директно учествовали у физичком истребљењу Срба.
Ни простор наше општине није био поштеђен страдања у току Другог свјетског рата. Од укупно 10.500 Срба колико је живјело на територији општине Босански Брод уочи Другог свјетског рата, убијено је око 2.500. Преведено, то значи да међу нама овдје готово да нема нико ко није изгубио некога из ближе или даље фамилије. Што се тиче моје породице, убијено је 11 чланова, од којих је најмлађа Илинка имала 10-11 мјесеци.
Због свега наведеног, због тога што се то дешавало нашим прецима, чак и на мјестима гдје данас живимо, радимо, играмо се или шетамо, нека ваша генерација буде та која ће одњеговати недостајућу нам културу сјећања. Јер, како је написано на посљедњем слајду, онај који не зна своју прошлост ризикује да му се понови у будућности.
Проф. Ненад Џабић
Comment here