Настанак и развој феудалних односа у Западној Европи (за прве разреде средњих стручних школа)

Током раног средњег вијека (од V до XI вијека) у Западној Европи се усталио нови начин производње који се битно разликовао од античког доба. Античке робове у средњем вијеку замјењују зависни сељаци или кметови. Без средстава за производњу, антички робови су радили под крутом контролом и принудом. За разлику од робова, зависни сељаци били су заинтересованији за производњу. Истина, они су били потчињени феудалном господару или властелину, али је њихов положај био осјетно повољнији од положаја роба. Зависни сељаци нису радили само за господара, већ и за своју породицу, тј. дио производа су могли да задрже за себе.

Поред два основна друштвена слоја (феудалаца и кметова), у раном средњем вијеку се као посебна друштвена класа наметнула и црква, тј. свештенство. Црква је постепено израстала у снажну организацију а њени посједи су се увећавали поклонима и завјештањима и тако постала један од највећих феудалних посједника. Уз поклоне црква је имала право и на порез – десетак. Као и на посједима свјетовних феудалаца, и црквена и манастирска имања су обрађивали зависни сељаци.

Пропашћу Западног римског царства градски начин живота је готово замро а са њим и занатство и трговина. Становништво је углавном живјело од земље, а због слабих приноса животне потребе су морали допуњавати ловом. Готово све што је становништву било неопходно производило се на релативно малом простору. Без пријеке потребе није се одржавала веза са спољним свијетом. Пошто је новца у оптицају било врло мало, трговина се углавном свела на размјену доабара. Зависно сељаштво намете је подмиривало радом и у натури. Таква приовреда назива се натурална или затворена привреда.

Вазални односи

Повлашћени друштвени слој дијелио се на крупне земљопосједнике (велможе) и ситне ратнике (витезови или ритери). Крупни земљишни посјед малобројних велможа обично се састојао од утврђеног замка, рибњака, баште, обрадивих поља и шума у којима се ловило. Посједи ситније властеле било су знатно мањи. Припадници повлашћеног друштвеног слоја међусобно су успостављали узајамне обавезе, засноване на хијерахији и старјешинству. У службу моћних, посебно у несигурна времена, ступала је ситна властела, обаезујући се при том на доживотну вјерност, Овај чин се назива коменадација (препоручивање). У замјену за доживотну вјерност сениор (старији) би обећавао заштиту ситнијој властели – вазалима (слугама). Такође, за исказану вјерност сениор је својим вазалима као награду најчешће давао мањи земљишни посјед, који се називао феуд. По феуду се средњовјековно друштво назвало – феудално друштво.

Питања:

1. Које су основне друштвене класе у средњем вијеку?
2. Шта је натурална привреда?
3. Каква је разлика између античких робова и зависних сељака?
4. Шта је то комендација?