Покрштавање Срба и других Јужних Словена и њихова рана култура (за 2. разред гимназије)

Почеци покрштавања

Досељавањем на Балканско полуострво и источне Алпе, Словени су долазили у додир са раније покрштеним народима, али су ипак доста дуго задржали своја стара вјеровања. Процес покрштавања је у почетку био појединачна појава и то више у близини романских приморских градова гдје су остала очувана црквена средишта. За разлику од приморских крајева, покрштавање у унутрашњости је ишло доста спорије.

Покрштавање Словена који су населили источне Алпе уско је везано за политичке прилике тог доба. Средином VIII вијека Карантанци (преци данашњих Словенаца) затражили су помоћ Бавараца у борби против Авара. Баварци су им прискочили у помоћ а заузврат тражили од кнеза Борута његове синове Горазда и Хотимира као таоце. Њих двојица су у Баварској као таоци васпитавани у хришћанском духу. Вративши се у Карантанију браћа су помагали дјелатност хришћанских мисионара са Запада и тиме допринијели масовнијем покрштавању Словенаца.

Покрштавање Хрвата осјетније почиње почетком IX вијека, и то усљед успостављања франачке власти над Хрватима. Римски папа је основао посебну епископију у Нину, гдје се тада налазило сједиште хрватског кнеза.

Најпоузданији историјски траг о покрштавању једног народа јесу имена њихових владара. Нпр. процес покрштавања Срба може се пратити по хришћанским именима српског владарског рода, који се јављају тек у другој половини IX вијека. Први српски кнез који је носио хришћанско име био је Петар Гојниковић, што значи да је у његово вријеме почело покрштавање и у српским земљама.

Отпор христијанизацији, који се некад претварао и у оружане сукобе, објашњив је из разлога јер се са хришћанством ширио и страни утицај кроз наметање западних или источних установа и стране власти.

Мисија Ћирила и Методија

Најважнију улогу у покрштавању Словена имали су византијски мисионари, браћа Константин (Ћирило) и Методије. Посљедице њиховог рада остале су трајне међу Јужним и Источним Словенима, док су код Западних Словена биле краткотрајне али изузетно значајне.

Великоморавски кнез Растислав затражио је од византијског цара мисионаре који би на народном, словенском језику проповиједали хришћанство у његовој земљи. Растислав је на тај начин желио да поред државне стекне и црквену самосталност и отргне се од утицаја њемачког свештенства. Избор је пао на браћу Константина и Методија из Солуна. Као Солуњани познавали су језик македонских Словена. Прије него су кренули у Велику Моравску 863. године, Константин је саставио глагољицу, прву словенску азбуку, и са грчког на словенски језик превео богослужбене књиге.

Њихово проповиједање на словенском језику наишло је на снажан отпор њемачког свештенства, па су због низа оптужби били приморани да се бране пред римским папом. У једном грчком манастиру у Риму Константин се замонашио и добио име Ћирило, док је Методије наставио мисионарску дјелатност у Доњој Панонији и Великој Моравској све до своје смрти 885. године.

Ученици Ћирила и Методија

Приморани да напусте Велику Моравску, ученици Ћирила и Методија су наставили своју мисионарску дјелатност на Балканском полуострву, међу Јужним Словенима. Охрид постаје значајно културно средиште у коме су Климент и Наум подизали школе и манастире. Климент је саставио једноставнију азбуку ћирилицу, коју су прихватили Срби, македонски Словени и Бугари (преко Бугарске и Источни Словени). Ћирилица се такође користила у Босни и у приморским крајевима југоисточно од Сплита.

Током времена међу Јужним Словенима је дошло до разлике у кориштењу ова два писма. Нпр. Хрвати су вијековима чували глагољицу као своје посебно писмо и црквене обреде вршили на народном језику и користили се књигама писаним глагољицом (глагољаши). Римска црква је сузбијала њихов утицај, да би и међу Хрватима превагу однијела латиница и латински језик у богослужењу.

Глагољица и ћирилица су трајна и најзначајнија културна тековина нашег раног средњег вијека. Овим писмима створена је основа за развој културе и писмености код већине словенских народа.

Уз преведене црквене списе у раном средњем вијеку јављају се и оригинална књижевна дјела на народном језику. Супротстављајући се латинским и грчим нападима на словенки језик и његова писма, монах Чрноризац Храбар је саставио спис О писменех.

Једно од најзначајнијих споменика културе уопште јесте Мирослављево јеванђеље, намијењено хумском кнезу Мирославу.

Најстарији текст на словеначком језику писан латиницим, на народном језику, јесу Брижински споменици, из 1000. године.

Као и књижевност и умјетност тог доба, и архитектура има изразито црквени карактер. Сачуване су цркве Светог Доната у Задру, Светог Трипуна у Котору, Свете Софије у Охриду, Светог Петра код Новог Пазара, као и манастири око Охридског језера. Фрескосликарство из овог доба готово да није сачувано, изузев дио животописа у цркви Светог Михаила код Стона и у цркви Свете Софије у Охриду. Бољенего фреске на зидовима цркава очуване су минијатуре којима су украшаване богослужбене књиге.

Питања:

1. Како отпочиње покрштавање Карантанаца (Словенаца)?
2. Због чега је кнез Растислав позвао византијске мисионаре?
3. Из који земаља су долазили проповједници међу Јужне Словене?
4. Која је најзначајнија културна тековина Јужних Словена у раном средњем вијеку?
5. Који се данашњи народи служе ћирилицом?