Револуционарна грађанска Европа 1848-1849 (за 3. разред гимназије)

Политичка историја Европе од 1815. до 1870. године у доброј мјери представља неуспјеле покушаје европских династија да успоставе стари поредак који је нарушен Француском револуцијом и Наполеоновим ратовима. Већ око 1820. године чувари старог феудалног поретка (оличени у Светој алијанси) морали су да се бране од напада пробуђеног национализма и либерализма. Све снажнија грађанска класа и идеје либерализма и национализма које су бујале у њој, не мире се конзервирањем друштвених и економских односа које настоје да одрже чувари старог поретка. На буђењу либерализма и национализма у великој мјери утицао је развој школства и писмености, чиме све шири слојеви постају свјесни својих политичких и економских проблема. Савезници буржоазије у револуцији као озбиљна друштвена и политичка снага сад се јавља и све бројнија и обесправљена радничка класа, која штрајковима, побунама и демонстрацијама припрема атмосферу немирења са постојећим неподношљивим стањем.

Револуција је избила готово истовремено у више европских земаља али се ипак не може говорити о смишљеној и синхронизованој акцији. Нису били исти узроци револуција у појединим земљама па самим тим мало је вјероватно да је било неке сарадње. Зашто је истовремено отпочела одговор треба тражити у пољедицама Прве индустријске револуције, напретку у транспорту људи и роба, али и бржег протока информација. Сматра се да су непосредни повод биле двије узастопне неродне године (1845 и 1846. године) које у довеле до великог поскупљења основних намирница али и манипулација на тржишту и вјештачки изазваних несташица. Почевши од фебруара 1848. револуционарни пламен је захватао једну за другом европске земље: Француску, Аустрију, Њемачку, Италију и Мађарску. Изван ових дешавања остале су велике силе као што су Енглеска и Русија.

Револуција у Француској

Главни узрок револуције у Француској била је жеља све ширих слојева за демократским друштвом, која подразумијева опште право гласа, слободу штампе и јавног окупљања. Пред општим отпором и незадовољством тадашња влада подноси оставку а сам краљ Луј Филип абдицира и напушта земљу. Већ сутрадан, по краљевој адбикацији, проглашено је укидање монархије и успостављање тзв. Друге републике. Убрзо су одржани избори на којима је побиједила умјерена буржоазија, док су социјалисти доживјели неочекивани пораз. Ипак, бројно радништво, које је и извојевало својом бројношћу и борбеношћу побједу у револуцији, очекује од нове владе испуњење њихових захтјева за смањењем радног времена, повећањем надница и за социјалним осигурањем. Ти њихови захтјеви производе страх и отпор код буржоазије која није била спремна на  толико дубоке друштвене промјене. Све то је довело до груписања конзервативних снага, као вид фронта отпора радничким захтјевима. У таквој атмосфери за предсједника Друге републике изабран је синовац Наполеона Бонапартеа, Наполеон III. Захваљујући подршци војске и крупне буржоазије, он ће 1852. извршити државни удар и прогласити си за цара. Тим чином је окончана и ова револуција у Француској, и која као и претходне није испунила очекивања најсиромашнијих слојева друштва.

Револуција у Аустрији

Због своје националне хетерегености, узроци револуције у Хабзбуршкој монархији били су различити. У њемачком дијелу Монархије, тј. у Бечу и Аустрији, револуцију су повели студенти и либерали у тежњи да оборе аполутистички режим канцелара Метерниха, и да се успостави уставна парламентарна монархија. У марту 1848, послије жестоких борби на улицама Беча, револуционари односе побједу и приморавају Метерниха на бијег. И сам цар Фердинанд V бјежи у Инзбрук, одакле је био приморан на састављање либералне владе и револуционарима обећао доношење устава. Тиме је добио извјесно вријеме да консолидује своје присталице, а и ток догађаја у другим дијеловима царства (Италија, Мађарска) знао је да искористи да са лојалном војском угуши и националне покрете али и револуцију у Аустрији. Наиме, говорило се о угрожености Домовине и играјући на патриотска осјећања унио раздор међу револуционарима, међу којима је било и оних који су одбијали да се одазову у војску с циљем да се гуше револуције сличне њиховој. Такође, и пословична неслога међу револуционарима допринијела је да војска којом су командовали Виндишгрец, Радецки и Јелачић лако угуши револуцију у октобру 1848.

Револуција у Мађарској

Револуција у мађарском дијелу Хабзбуршке монархије избила је такође 1848. и то са циљем да Мађари стекну своју независност у односу на Аустрију. Међутим, оно што су тражили од Аустријанаца, Мађари нису били спремни да дају другим народима који су живјели у Мађарској. Тако су својом крутошћу одбили од себе покрете других народа као што у покрети Срба у Војводини, Хрвата, Словака или Румуна. Бечки двор је управо то и искористио, придобио покрете тих народа на своју страну и директно га употријебили за гушење мађарске револуције. Вођа револуције био је Лајош Кошут, који од Беча захтијева пуну независност и тврдоглаво одбија сваку могућност договора. Током 1848. и 1849. Мађари ратују на више фронтова, а коначно су поражени када је аустријски цар у помоћ позвао руског цара Николу I.

Револуција у Њемачкој

Њемачка као политички фактор 1848. не постоји, расцјепканост је задржана и послије Бечког конгреса, а заостали феудални систем успорава капиталистички преображај и истовремено омогућава да се одрже реакционарни режими. Најважнији захтјеви револуције у њемачким земљама јесте уједињење Њемачке и укидање феудалних односа. У низу њемачких држава владе су пред притиском и устанком маса биле присиљене да одступе, да донесу уставе и сазову скупштине. Сазван је и свењемачки парламент у Франфурту на Мајни, на коме се дуго и безуспјешно вијећало о уједињењу. Као и у случају Аустрије, њемачки владари су за то вријеме успјели да са оданом војском и на челу са пруским краљем Фридрихом Вилхемом IV да се консолидују и затим у кратком року угуше револуционарне покрете у својим земљама. Главни захтјев револуције о уједињењу није остварен, али су укинути феудални односи.

Револуција у Италији

Као и Њемачка, и Италија је 1848. расцјепкана и постоји само као географска одредница. У свим италијанским државама владају стране династије, осим у Краљевини Сардинији (Пијемонт) у којој је владала домаћа савојска династија. Слично као и у Њемачкој, изнесени су захтјеви за уједињење и укидање феудалних односа. Носиоци тих идеја и најборбенији  дио италијанског друштва представљала је организација Млада Италија коју су предводили Ђузепе Мацини и Ђузепе Гарибалди. Први устанак отпочиње на Сицилији а сицилијански краљ је био приморан да донесе устав. Његов примјер слиједе остали владари, а пијемонтски краљ Карло Алберто иде корак испред и сам доноси устав. То му доноси велику популарност и сви Италијани у њему виде ујединитеља и предводника у борби против странаца, у првом реду Хабзбурговаца. Под притиком јавног мњења он објављује рат Аустрији, али неспремна италијанска војска није била дорасла аустријској и доживљава тежак пораз код Кустоце. 1849. потписано је примирје, а током те године опет избија рат и Италијани су још једном поражени. Поражен и понижен, Карло Алберто је адбицирао а са његовим поразом пропале су и наде Италијана да ће њихова револуција уродити плодом. Поново су у свим државама успостављени стари режими, али су бар укинути феудални односи.

Посљедице револуција

Једна за другом, гушене су или јењавале револуције широм Европе, и готово ниједна није остварила идеале са којима се ушло у борбу за бољи и праведнији свијет. Највећу корист од револуције 1848/49. имала је крупна и средња буржоазија која послије тога постаје главна економска и политичка снага у европским земљама. За разлику од њих, највише је изневјерена радничка класа, која је из ове револуције извукла поуку да се не могу поуздати у савезништво са буржоазијом и да само сопственим снагама и потпуним преузимањем власти могу рачунати на побољшање свог положаја. Ипак, посљедица ових покрета било је коначно и трајно укидање феудализма и његових остатака у Европи.

Питања за ученике:

1. Који су узроци револуција 1848-1849?
2. Које су специфичности револуције у Француској?
3. Који су главни захтјеви револуционара у Аустрији?
4. Који су основни захтјеви револуције у Мађарској и који су узроци њеног пораза?
5. Које су посљедице револуционарних дешавања у Европи 1848-1849?