Босанска држава (за 2. разред гимназије)

Као самостална држава, Босна је образована послије осталих јужнословенски држава, и то почетком ХII вијека. Под појмом Босна дуго се подразумијевао само крајеви око горњег тока истоимене ријеке. Формирањем самосталне државе, ово име се ширило и на околне крајеве.

У раном средњем вијеку Босна се налазила у саставу Крштене Србије, Хрватске, у саставу Самуиловог царства, Византије и на кратко под влашћу Зете, да би у другој половини ХIV вијека преузела водећу улогу међу Јужним Словенима.

Осамостаљивање Босне текло је у отежаним условима супротстављених интереса великих сила које су се отимале о превласт на Балканском полуострву – између Византије и Угарске. Тако су се и босански банови, у зависности од превласти једне од ове двије силе, опредјељивали и везали се вазалним обавезама према византијском цару или угарском краљу. Угарски краљеви су подстицани и од римских папа да против Босне, тј. богумилске јереси, врше војне походе. Први такав поход забиљежен је 1138. године, и од тог времена угарски краљеви се титулишу краљевима Босне (тј. Раме). Ипак, Угари нису успјели да у Босни искоријене богумиле.

Босански владари носили су титулу бана, која је постојала и другим јужнословенским земљама, али је само у Босни имала владарски ранг. Први познати босански владар био је бан Борић, који је Босном управљао као угарски вазал.

Савременик Стефана Немање, бан Кулин (1180-1204) своју владавину је започео као византијски вазал, али је слично Немањи искористио смрт цара Манојла Комнина да се потпуно осамостали. Током своје владавине остварио је тијесне дипломатске и трговачке везе са Србијом и Дубровником. Управо су ти добри односи са дубровачким трговцима, чије је привилегије у трговини са Босном наградио повељом из 1189. године, и створиле мит о доброј и поштеној Кулиновој владавини (“од Кулина бана и добријех дана”).

Након Кулина, једини босански владар који је носио титулу великог бана био је Матија Нинослав. Он 1249. године потврђује Дубровчанима њихове раније повластице. Из његових повеља (исправа) може се рекоструисати и државно уређење Босне у то вријеме. У њима се поред великог бана помињу бољари, са различитим титулама (војводе, тепчије, пехарници).

Богумилство и црква босанска

Дуалистичко учење, тј. богумилска јерес, прво се појавила у Малој Азији а онда се преко Бугарске и Македоније проширила у соталим дијеловима Балканског полуострва. Прогоњени у свим земљама, богумили из приморских крајева и из Немањине Србије нашли су уточиште у Босни. И поред периодичних похода угарских краљева против њих, богумили су се одржали и у Босни пустили дубоке коријене.

Сами себе су називали крстјанима. Нису имали тако строгу црквену организацију и хијарерхиху, као што су имале православна и католичка црква. На челу цркве босанске налазио се дјед или јепискуп, а по старјешинству за њим су слиједили гости и старци. Себе су сматрали настављачима праве вјере апостолске и одбацивали су свете тајне. За разлику од других црквених организација нису правили храмове нити су убирали дажбине. Своје вјерске обреде изводили су у хижама (кућама).

Питања за ученике:

1. Када се Босна осамосталила као посебна држава?
2. Под чијом влашћу се налазила током раног средњег вијека?
3. Објасни израз “од Кулина бана и добријех дана”.
4. У чему се црква босанска разликовала од осталих црквених организација?