Србија од 1858. до 1878. године (3. разред гимназије)

Окончање уставобранитељске владавине на Светоандерсјкој скупштини 1858. године на власт је поново довела кнеза Милоша Обреновића. Његова друга влада трајала је до његове смрти 1860. године.

Послије њега по други пут га насљеђује син Михаило (1860-1868). Вријеме његове друге владавине обиљежен је јачањем српског националног осјећања и идеје да Србија треба да буде предводник и стожер око које би се ујединиле и остали дијелови још неослобођеног српског и осталих јужнословенских народа. С тим у вези кнез Михаило је најзаслужнији за стварање Првог балканског савеза: са Црном Гором (1866), са Грчком и бугарским емигрантима (1867) и са Румунијом (1868). Циљ овог савеза јесте ослобађање свих хришћана од турске власти. Главни и неоставрени циљ Михаилове спољне политике био је да се Србији присаједини Босна и Херцеговина. Главну сметњу том циљу био је однос и противљење великих сила (Аустрија, Француска и Пруска), које су у томе видјеле даље снажење руских позиција на Балканском полуострву. Од Михаилових великих планова за ослобођење и уједињење на крају је успио толико да се из Србије 1867. године повуче и посљедњи турски гарнизон. Даље његове планове прекинуо је атентат, када је убијен 11. јуна 1868. године.

Његовом смрћу изумрла је главна грана династије Обреновић, па је кнежевско достојанство прешло на малољетног унука Милошевог брата Јефрема, Милана (1868-1889). До Милановог пунољетства 1872. године Србијом је управљало Намјесништво, на челу са Јованом Ристићем. 1869. године биће донесен нови Устав (тзв. намјеснички). Њиме је Србија постала уставна монархија, са народним представништвом и династијом Обреновић на челу. Такође, Турска је њиме изгубила сваку могућност да се мијеша у унутрашње српске послове.

Велики устанак у БиХ који је избио 1875. године отворио је источну кризу, а у који се активно укључују Србија и Црна Гора. Споразумом између ове двије слободне српске државе било је предвиђено да се као крајњи исход рата са Турском Босна присаједини Србији а Херцеговина Црној Гори.

1876. године Србија (и Црна Гора) улази у рат против Турске на страни Русије. Ипак, због неспремности српске војске а посебно официрског кадра, прва фаза рата је окончана поразом од турске војске код Ђуниса. На интервенцију великих сила Турска је пристала да у октобру 1876. године склопи је примирје, а у фебруару 1877. и мир са Србијом.

Друга фаза отпочиње у априлу 1877. године када Русија поново улази у рат против Турске, а у децембру у тај рат поново увукла Србију. Поражена на фронту против Русије, турска војска више није имала снага да се супротстави српској, која ослобађа Ниш, Пирот, Прокупље, Куршумлију, Лесковац и Врање.

Као посљедица пораза у рату са Русијом, Србијом и Црном Гром, Турска је била присиљена на тешке услове Сан Стефанског мира (март 1878). Њиме је потврђена превласт Русије на Балкану, преко новостворене Велике Бугарске, док су Србији и Црној Гори принате независност, уз територијално проширење на четири нова округа (нишки, пиротски, топлички и врањски).

Посљедице ових ратова и тековине Сан Стефанског мира биле су у директној супротности са интересима великих европских сила. Због тога је у току исте, 1878. године, сазван конгрес великих сила у Берлину. Главни циљ био је да се пониште одлуке Сан Стефана, а најважније одлуке које су донесене биле су:

• Велика Бугарска је подијељена на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију
• Србији, Црној Гори и Румунији признате независност
• БиХ је повјерена на управу Аустроугарској.

Питања за ученике:

1. Који су главни циљеви владавине кнеза Михаила?
2. Који је крајњи домет Михаилове националне политике?
3. Које су најважније одлуке Сан Стефанског мира?
4. Узроци и посљедице Берлинског конгреса.