Црна Гора од 1858. до 1878. године (за 3. разред гимназије)

Владавина кнеза Данила Петровића (1851-1860) обиљежена настојањем да ојача централну власт и свој лични утицај. Умјесто племенске, формирао је народну војску и увео своју гарду. Становништву је наметнуо обавезу плаћања пореза. Значајно за даљу изградњу правног поретка било је доношење Законика из 1855. године. њиме је обезбијеђена имовинска и лична сигурност становништва, уз предвиђене веома строге казне.

Водио је веома активну спољну политику, прије свега помажући устанке у Херцеговини. НАкон једног од таквих устанака Турци су кренули према Црној Гори, али су били побијеђени у бици на Грахову 1858. године. Уз посртедовање великих сила дошло је до територијалног разграничења између Црне Горе и Турске, чиме је Црна Гора фактички постала посебна држава.

Први период владавине кнеза Николе (1860-1878)

Након атентата на кнеза Данила у Котору 1860. године, скупштина народних главара је његовог синовца Николу (1860-1918) за кнеза Црне Горе. Као и његов стриц, Никола је наставио да подржава устанике у Херцеговини. Да би сузбила устанак Луке Вукаловића у Херцеговини, Турска је одлучила да прво војнички сломи Црну Гору. 1862. године велика турска војска под вођством Омер-паше Латаса продрла је све до Цетиња. На интервенцију великих сила, у првом реду руске дипломатије, склопљено је примирје којим је Турска пристала на status quo. Послије овог рата Црна Гора није ратовала са Турском све до 1876. године.

Унутрашње уређење Црне Горе остало је непромијењено све до рата 1876-1878. На челу државе налазио се књаз, чија власт није била ничим ограничена. Сенат је реорганизован 1874. године и смањен му је број чланова, али је задржао улогу врховног суда.

У спољној политици ослањао се на Русију и тежио да склопи савез са балканским земљама, прије свега са Србијом, у борби за ослобођење од османске власти. 1866. године склопљен је савез са Србијом, али се он распао послије убиства кнеза Михаила Обреновића.

Када је 1875. године у Херцеговини избио устанак, Црна Гора је стала уз устанике, и као и Србија заратила са Турском 1876. године. Црногорска војска је постигла велике ратне побједе у биткама код Вучјег Дола, на Фундини, Медуну, у борбама око Спужа и Подгорице.

Коначно, одлукама Берлинског конгреса 1878. Црна Гора је међународно призната као незавиосна држава. Добијањем градова Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар и Улцињ са приморским појасом до ријеке Бојане, територија Црне Горе се удвостручила. Тиме су створени повољнији услови за бржи економски и друштвени развој.

Питања за ученике:

1. Шта на унутрашњем плану карактерише владавине кнеза Данила и кнеза Николе?
2. На кога се црногорски кнезови ослањају у спољној политици?
3. Објасните значај Берлинског конгреса за Црну Гору.
4. Истражи и појасни шта значи појам status quo.