Борба за премоћ у свијету (за 3. разред гимназије) први дио

Доба империјализма донио је огроман пораст производних снага великих капиталистичких држава, али и до неравномјерног привредног развоја у појединим дијеловима свијета. Међународне односе између 1870. и 1914. године карактеришу настојања старих капиталистичких држава (посебно В. Британије, Француске и донекле Русије) да задрже извршену колонијалну подјелу свијета и с друге стране, младих и моћних капиталистичких држава (прије свега Њемачке, Италије, Јапана и САД-а) за поновну подјелу свијета. Зато су велике силе краје ХIX и почетком ХХ вијека водиле веома активну спољну политику, срачунату на придобијању савезника како би онемогућиле претензије конкурентских држава. То је окончано стварањем супарничких војних блокова.

Усљед пораста индустрије, долази и до повећања пролетеријата које у ово вријеме постаје све значајнија друштвена и политичка снага.

Велика Британија

Половином ХIX вијека енглеске колонијијалне територије износиле су више од два милиона квадратних километара, са око 100 милиона становника. Колоније су биле извор сировина за метрополу и тржиште за њену индустријску производњу. Током 70-их и 80-их година тог вијека наставља се даље освајање колонија (Бекуџистан, Бурма, Полинезија, Египат, Судан). Све до појаве њемачке и америчке индустријске конкуренције, моћ Велике Британије остала је неокрњена, нарочито на морима гдје је доминирала њена ратна и трговачка морнарица.

Француска

Послије пораза у рату са Пруском 1870, губитка Лорене и обавезе плаћања велике ратне одштете, француски привредни развој био је успорен. Ипак, уочи Првог свјетског рата, Француска је била друга највећа колонијална сила у свијету, са посједима у Африци (Алжир, Тунис, Мароко, екваторијална Африка и Мадагаскар), Азији (Тонкин, Анам, Вијетнам, Лаос и Камбоџа), Јужној Америци (Гијана), и на мањим острвима Индијског и Тихог океана. Као и Енглези, своје колоније користе као сировинску базу и тржиште за своју индустријску робу. Опорављена француска привреда и финансијски капитал крајем ХIX и почетком ХХ вијека све снажније инвестира, нарочито у привредно заосталим државама.

Италија

Развој италијанског капитализма до краја ХIX вијека текао је доста споро, јер је уједињена Италија наслиједила неразвијену индустрију, остатке феудалних односа на селу, велики државни дуг и образовни систем под јаким утицајем Католичке цркве. Италија је оскудијевала енергетским изворима, и због свега тога била зависна од страног капитала у својој привреди. До краја овог вијека успјела је да освоји већи дио Сомалије и Еритреје, и тако се сврста у ред колонијалних сила. Покушаји заузимања Етиопије завршили су се поразима 1887. и 1896. године. 1911-1912. године Италија је у рату са Турском освојила Триполис и Киренаику и од њих образовала колонију Либију. Истовремено заузели су групу мањих острва у Егејском мору, укључујући и Родос. Италијанска буржоазија захтијевала је ослобођење и неких крајева са италијанским становништвом у Аустрији, и претензије на источну обалу Јадрана. Таква њена политика назива се иредентизам (Italia irreedenta – неослобођена Италија)