Дубровник у средњем вијеку (за 2. разред гимназије)

Византијски Рагусион

Оснивање Дубровника пада у вријеме када се на опустошеним балканским подручјима још нису била стишала превирања настала провалом освајача са истока, Гота, Хуна и Авара. Остаци романског становништва тада се повлачи у далматинске приморске градове да би под заштитом Византије очували себе и своје традиције. У њиховом залеђу се насељавају прва словенска племена која се организују у своје племенске савезе. Стара традиција, коју средином Х вијека спомиње Константин Порфирогенит, каже да су Дубровник основале избеглице из порушеног римског града Епидауруса, пошто су га почетком VII вијека уништили Авари и Словени. Са досљевањем Словена, поред старих византијских насеља Рагусиона и Епидауруса никло је и словенско насеље Дубровник (име потиче од дубрава – шума). Насипањем морског плићака спојен је романски Рагусион и словенски Дубровник. Старо име задржано је у грчким и западним изворима, док се словенско име Дубровник јавља од ХII вијека. Постепено, током вијекова, словенско становништво је постало доминантно, док се старо романско становништво асимиловало са придошлицама.

Током цијеле своје историје постојања Дубровник се налазио под страном влашћу, или признавао вазалну, врховну власт неке од околних моћнијих држава. На врхунцу моћи Византије (у вријеме Vасилија II), Дубровник се од друге половине IX вијека налазио у оквиру византијске теме Далмација. У саставу Византије остаће све до почетка ХIII вијека. У међувремену, кратко су били под влашћу Нормана из Јужне Италије и Млетачке републике. Од времена српског краља Уроша I Дубровчани су српским владарима исплаћивали светодмитарски доходак, у висини од 2000 перпера годишње.

Послије Четвртог крсташког рата Дубровник био под влашћу Млетака. За то вријеме, Дубровачком општином управљао је кнез из редова Млетака. Послије 1358. године, и рата између Млетачке републике и Угарске, Задарским миром Дубровник се нашао у оквиру угарске краљевине.

Дубровник је одувијек оскудијевао у обрадивим површинама, приписнут уз морску обалу, на невеликој површини. Са порастом броја становника настала је потреба за проширењем земљишта у непосредној близини града. Током ХIII вијека Дубровчани су завладали острвом Ластовом. Од српског цара Душана добили су Стон и Пељешац за годишњи данак у висини 500 перпера. Крајем ХIV вијека босански краљ им је продао приморски појас од градског подручја до Стона. Од босанских великаша Сандаља Хранића и Радослава Павловића Конавле, а распадом Српског царства у састав Дубровника ушло је и острво Мљет.

Управо због недостатка обрадиве земље, Дубровчани су били упућени да живе од поморства и трговине. Током своје историје дубровачка лука постала је главна извозна и увозна тачка балканске трговине и „врата Балкана”. Као добри трговци, они су у свим саобраћајним чворовима Балкана оснивали трговинске колоније, те им владари Србије и Босне признају разне трговачке и личне повластице. Својом трговачком морнарицом Дубровчани врше превоз и трговину по цијелом Средоземљу. Такође, многи Дубровчани су се истицали и са својим дипломатским искуством и неријетко бивали посланици и посредници у преговорима и склапањима уговора између великих сила.

Друштвено и државно уређење

Основна друштвена подјела Дубровчана била је на патриције (властела) и пучане. Патрицији су представљали богату романизовану властелу, док су пучани били градско становништво састављено од занатлија, трговаца, војника, бродске посаде и писара. Изван градских зидина живјели су сељаци и кметови који су радили за властелу. Већину пучана и кметова чинили су потомци српских Дубравана (оснивача Дубраве), као и словенизирани Рагужани. Да би обезбиједили своју превласт и ексклузивност свог положаја, властала је забрањивала бракове са пучанима.

Послије Задарског мира 1358. године у Дубровнику се уобличава републиканско уређење. То је подразумијевало да су управни органи били изборног карактера. Највиши законодавни орган било је Велико вијеће, којег су чинили сви пунољетни мушкарци из властелинских породица. Оно је бирало Вијеће умољених које је водило спољну политику и судство, те Мало вијеће које је са кнезом извршавало одлуке Великог вијећа и Вијећа умољених. Кнез је биран из редова дубровачке властеле и то на рок од мјесец дана.

Значај Дубровника

За околне словенске земље на Балканском полуострву Дубровник је био најзначајнији посредник у размјени добара, трговини и дипломатским везама са Западом. Својим саобраћајним и трговачким везама Дубровник је био у сталном контакту са европским земљама, а посебно са италијанским лукама и градовима. На тај начин он прати живот и достигнућа у науци и умјетности и брзо их прихвата. Организована је настава у основним школама, а високо образовање је било на значајном нивоу. Као добри трговци и дипломате, а због сталних контаката са својим залеђем, Дубровчани су имали своју канцеларију која је преписку вршила на српском језику и ћирилицом. Током вијекова настао је замашан архивски фонд који ће постати најзначајнији за изучавање српске и јужнословенске средњовјековне историје.

Питања за ученике:

1. Како је настало словенско насеље Дубровник?
2. Под чијом влашћу се налазила дубровачка општина током вијекова?
3. Који су најважнији управни органи Дубровачке републике и које су њихове надлежности?
4. У чему се огледа значај Дубровника кроз средњи вијек?