Југославија од 1948. до 1991. године (за 4. разред гимназије), први дио

Резолуција Информироа и сукоб са Југославијом

У септембру 1947. године коституисан је Информбиро (Информациони биро комунистичких и радничких партија – ИБ), чије су чланице биле комунистичке партије СССР-а, Бугарске, Румуније, Мађарске, Чехословачке, Пољске, Југославије, Француске и Италије. За његово сједиште одређен је Београд, а послије напада ИБ-а на КПЈ пресељен је у Букурешт. Стаљин је успио да ову организацију политички и економски потпуно потчини својој хегемонистичкој политици. Он је привреду и политику земаља тзв народне демократије подређивао интересима обнове и јачања СССР-а, а комунистичке партије Француске и Италије усмјеравао да подривају Маршаловог плана у западноевропским земљама, чији је циљ био јачање Запада и његова постепена припрема за сукоб са Истоком.

Југославија се нашла у процјепу супротстављених интереса два блока; само везивање за ИБ проузроковало је бојкот Запада и све јаче политичке и економске притиске. Са друге стране, остварење свих економских планова Југославије било је повезано са СССР-ом и “земљама народне демократије”. Почетком 1948. године половина робне размјене (увоз-извоз) ишло је на Исток.

И прије саме Резолуције, односи између руководства КПЈ и Стаљина постајали су све затегнуији, први сукоби су почели дописима у којима је Стаљин омаловажавао и оптуживао југословенско руководство да не усклађују своју унутрашњу и спољну политику на линији ИБ-а. Коначан раскол догодио се послије објављивања Резолуције ИБ-а 28. јуна 1948. у Букурешту. У њој је КПЈ оптужена да спроводи непријатељску политику према СССР-у, да се линије КПЈ кидају са марксистичког гледишта, да се КПЈ расплињава у беспартијској маси, да се партија разводнила у Народном фронту, да нема критике и самокритике, да партијом руководе шпијуни и страни плаћеници, да се у партији не слушају савјети осталих комунистичких партија, да се партија креће ка буржоаским циљевима. На крају Информбиро позива све здраве елементе вјерне марксизму и лењинизму да смијене дотадашње руководство КПЈ и поставе оне људе који ће прихватити овакве приједлоге Информбироа.

ЦК КПЈ, са изузетком двојице својих чланова (Андрија Хебранг и Сретен Жујовић), једногласно је одбацио ове оптужбе, предлажући да се ови “неспоразуми” ријеше у директним разговорима. У писму ЦК КПЈ већ тада је јасно изражена мисао о различитим социјалистичким схватањима односа између социјалистичких земаља и о различитим путевима изградње социјализма. Југословенски комунисти су истакли и да они представљају саставни дио свог народа, и као такви, одговорни само својој партији и свом народу.

Овакав одговор је још више разбјеснио Стаљина, који је све до своје смрти 1953. године вршио сталне притиске на Југославију, како политичке, тако и економске и војне. Под његовим диктатом и остале земље чланице ИБ-а су поништиле све економске уговоре са Југославијом, па чак и уговоре о миру.

1948. година представља једну од најтежих година у постојању социјалистичке Југославије и прекретница послије које је морала мијењати своја стратешка опредјељења за даљи развој (све снажније окретање и ослањање на Запад). Формално, идеолошки и политички сукоб је завршен 1956. године Београдском декларацијом, коју су потписали Јосип Броз и Никита Хрушчов. Информбиро је престао са радом 1956. и при том је истакнуто да је у његовом раду било озбиљних грешака, а посебно грешке учињене у односу на Југославију.

Са друге стране, руководство КПЈ одлучило је да своје позиције у партији и држави брани тако што ће све чланове КПЈ који су се позитиввно изјаснили о Резолуцији ИБ-а изоловати и смјестити на Голом отоку. Неријетко су такви затвореници били затварани без икакве судке пресуде или права на правично суђење. Са њима се обрачунавало на крајње нехуман начин, са садистичким методама по узору на најгоре режиме у историји. Нема најпрецизнијих података колико је таквих логораша прошло кроз системе затвора као што су били Голи оток, Свети Гргур, Билећа, Стара Градишка. Тај број се процјењује, по исказима преживјелих голооточана на више од 15.000. Страшном репресијом угушена је свака критичка мисао и критика државних органа и неприкосновених појединаца на власти. Некадашњи Стаљинов култ замијењен је Брозовим, изражаван гротескним манифестацијама. Тако је у првим послијератним годинама и уз наведене услове створена бирокртаска каста која је постала и тужитељ и судија и пресудитељ.

Колективизација пољопривреде

Слиједећи идеолошку матрицу и искуства из прве земље социјализма, и у Југославији се приступило формирању сељачких земљорадничких задруга, по узору на совјетске колхозе. Међутим, оне нису дале очекиване резултате. Основни разлози неуспјеха произилазили су из традиционализма нашег села, из неприкосновености приватне својине и односа према тој својини, из отпора према свему што се изводи под присилом, из осјећања да се то не ради на бази добровољности. Од оваквог облика колективизације одустало се као од неуспјелог експеримента већ 50-их година прошлог вијека.

Упоредо са стварањем сељачких земљорадничких задруга (СЗР), по узору на совјетске совхозе, почела су се оснивати и државна пољопривредна добра, која ссу постепено прерастала у пољопривредне комбинате. За разлику од СЗР ови комбинати су оправдали своје постојање и дуго представљали значајан чинилац у пољопривредној производњи.

Увођење самоуправљања

У јеку сукоба са СССР-ом и ИБ-ом, југословенски комунисти су тражили начин за превазилажење привредне и политичке кризе унутар земље, и да докаже СССР-у и остатку свијета да је Југославија спремна за демократизацију друштва и да раскида са централистичким начином одлучивања. Првобитна идеја била је да радници директно учествују у управљању предузећима, а касније се тај принцип проширио и на остале институције државног и друштвеног сектора. Идеја самоуправљања заживјела је доношењем Закона о управљању државним предузећима и удружењима од стране радних колектива 1950. године. Међутим, идеја о стварном и непосредном одлучивању радника убрзо се претворила у утопију и формалност, која је сведена на формално изјашњавање радника на скуповима, без стварног њиховог учешћа у креирању и доношењу одлука. Због тога идеја самоуправљања није могла да се развија и заживи, удаљена чак и од оних који су је прокламовали и у њу вјеровали.

Питања за ученике:

1. Зашто је Стаљин, посредством ИБ-а, одлучио да се обрачуна са руководством КПЈ?
2. Које су оптужбе изнесене у Резлуцији ИБ-а против КПЈ?
3. Како је реаговало руководство КПЈ на Резолуцију?
4. Који су разлози неуспјеха колективизације пољопривреде?
5. Зашто стварно није заживјела идеја самоуправљања?