Бугари, Влашка и Молдавија (за 2. разред гимназије)

Друго бугарско царство

У раном средњем вијеку Бугарска је достигла свој врхунац у вријеме владавине Симеона (893-927), који се прогласио за цара. Међутим, његови насљедници долазе у сукоб око насљеђа, што је искористила ојачала Византија. 971. године Бугарска је изгубила своју независност и у наредна два вијека налазила се у саставу Византије.

Упоредо са осамостаљењем и снажењем Српске државе, 1185. године избио је и устанак Бугара против византијске власти. Устанак су предводили браћа Петар и Асен. Устаницима су се придружили и Кумани, а помагао им је и Стефан Немања. Рат против Византије окончан је склапањем мира, поко коме је Византија изгубила крајеве између планине Балкана и Дунава, гдје је поново формирана бугарска држава са престоницом у Трнову. У Трнову је столовао и старјешина бугарске цркве, који Асена, по узору на Симеона, крунисао за цара. Међутим, правни основ Асеновог крунисања остао је споран.

Асенов насљедник Калојан (1197-1207) обратио се римском папи Иноћентију III, чији је легар архиепископа из Трнова поставио за примаса Бугарске а Калојана је крунисао за краља. Овакве везе подразумијевале су да бугарски валадар призна врховну власт римског папе.

Друго бугарско царство ојачало је за вријеме владавине Ивана Асена II (128-1241), који је у вријеме латинских држава на Балкану значајно проширио границе државе (од Једрена до Драча). Он се одрекао уније са римском црквом, а од Никеје је издејствовао за трновског архиепископа ранг патријарха. Послије Ивана Асена Бугарска је изгубила водећу улогу у источном дијелу Балкнског полуострва. Са истока је била угрожена и губила територије од Златне хорде, а са југа од обновљене Византије.

Влашка

Влашка је обухватала пространу област између Карпата и Дунава, и током раног средњег вијека налазила се под влашћу Бугара, Мађара, Печенега и Кумана. Ердељ (Трансилванија), као дио Влашке, држала је Угарска, а уз Дунав су образовали и своју Северинску бановину.

Стварању и осамостаљењу Влашке погодовали су сукоби око престола у Угарској почетком XIV вијека. Под вођством Бесарабе I (1310-1352) ујединиле су се кнежевине и војводства јужно од Карпата у влашку државу. Из Влашке су протјерани Татари, а послије одбијања плаћања данка угарском краљу дошло је до рата са Мађарима. Угарски краљ и његова војска поражени су у једном карпатском кланцу, а послије овог њиховог пораза Влашка је стекла независност. Оснивач државе Бесараба I за своју престоницу изабрао је град Арђеш.

Молдавија

Ова друга румунска држава је све до средине XIV вијека била под влашћу Татара. Пошто је војска угарског краља побиједила Татаре, Молдавија је ушла у састав Угарске. Од молдавских кнежевина на падинама Карпата Угарска створила пограничну територију као заштитни појас на истоку државе.

У другој половини XIV вијека почиње да се јавља и снажи отпор Моладаваца против угарске власти. Вођа отпора Богдан одбио је послушност угарском краљу и прогласио се за независног војводу. Богдан се сматра оснивачем независне Молдавије.

Влашка и Молдавија су прихватиле православну црквену организацију и богослужење на словенском језику. Добри односи са Јужним Словенима виде се и по успоствљеним сродничким везама владарског рода Влашке и Немањића. Добре односе са деспотом Стефаном Лазаревиће одржавао је и влашки војвода Мирча. Током средњег вијека српски владари су често даривали румунске манастире, а румунски кнезови обилато помагали манастире јужно од Саве и Дунава, али и манастире на Светој гори. Послије турских освајања мноштво избјеглица са Балканског полуострва налазили су уточиште код власшких владара. Обострани културни утицај у животу Румуна и Јужних Словена огледају се и у поријеклу израза и установа који се сусрећу у документима румунских валадара (војвода, бољар, владика, пехарник…).