Србија од 1878. до 1903. године (за 3. разред гимназије), први дио

Одлукама Берлинског конгреса 1878. успјешно је окончана борба српског народа, започета устанком 1804, за национално и социјално ослобођење и стварање самосталне државе. Међути, и даље је знатан дио српског народа остао под туђиснком влашћу – у БиХ, Војводини, на Косову, у Санџаку, Мекедонији, Хрватској, Славонији и Далмацији.

Послије Берлинског конгреса кенз Милан Обреновић постаје све више зависано од Аустругарске па води аустрофилску политику. За аустроугарске услуге и подршку на Берлинском конгресу Србија је морала да учини многе привредне уступке Аустроугарској. Трговачким уговором 1881. године дала јој је највеће повластице за пласирање своје робе на српско тржиште. Непосредно послије Трговачког уговора, Србија је потписала са Аустроугарском Тајну конвенцију, којом се одрекла претензија на БиХ и Новопазарски санџак, а за то добила обећање да ће је подржати у ширењу према југу и бранити интересе династије Обреновић. Таакође, Србија се обавезала да без претходног споразума са Аустроугарском неће преговарати нити закључивати политичке уговоре са неком другом државом и да неће дозволити пролаз стране војске преко своје територије. Истовремено, кнез Милан је добио подршку у намјеру да се прогласи за краља, што је и учинио 1882. године.

И иначе не баш омиљен у народу, Миланова аустрофилска политика и његов углед додатно је срозан приликом изградње жељезничке пруге Београд-Ниш, са бројним проневјерема чланова владе и самог кнеза. Ни његово проглашење за краља 1882. године није му значајније побољшао углед у народу.

Политичке странке

Баш у то доба политичка сукобљавања присталица и противника Миланове владавине почињу да прожимају цјелокупан друштвени живот у Србији. Носиоци тих сукобљавања биле су углавном новоосноване политикче странке.

Почетком 80-их година ХIХ вијека настале прве формално обликоване политичке странке у Србији: Радикална, Либерална и Напредна странка.

Радикална странка је настала 1881. године, под вођством Адама Богосављевића, Николе Пашића и Пере Тодоровића. Радикал су се борили за опште бирачко право, за изборне судове, општинску самоуправу, непосредне и прогресивне порезе и парламентарну владавину. Били су долучни противници Миланове самовољне и ненародне владавине. У почетку, већину њихових присталица чинили су сељаци, као и поштоваоци учења Светозара Марковића (социјалистичког). Временом стичу и све већи број чланова у градовима.

Либерална странка је настављала политичко дјело либералних група из 1859. и 1869. године. Ослањали су се углавном на буроаске елементе у српском друштву. Залагали су се за увођење већих уставних права, за слободну конкуренцију у привреди и реформе у друштвеном развоју. Међу вођама ове странке најзначајнији је Јован Ристић, заслужан за све што је Србији обезбјеђено на Берлинском конгресу.

Напредна странка је настала од одређеног броја интелектуалаца из некадашње уставобранитељске конзервативне групе, и политички се повазела са представницима богате трговачке буржоазије. По свом дјеловању, напредњаци су спроводили политику краља Милана. Међу њиховим вођама у почетку су се истицали Милутин Гарашанин и Милан Пироћанац, а касније Стојан Новаковић.

Тимочка буна

Политичка дјелатност Радикалне странке против самовоље краља Милана стекла је готово неподијељену подршку српског сељаштва. У таквим околностима Миланов углед је стално опадао, па је сукоб између валсти и радикала постао неизбјежан. Повод за сукоб била је одлука владе да се народу покупи ватрено оружје. Тако је у источној Србији, око Зајечара и Књажевца, дошло до отвореног сукоба 1883, познат као Тимочка буна. Режим је оптужио руководство радикала да је организатор буне, па су неки као Никола Пашић, морали да бјеже из земље. Ипак, сматра се да су се иза буне налазили мјесни одбори Радикалне странке (без знања врха странке), у којима су били веома утицајни радикалски политичари из редова трговаца, сеоских кметова и свештеника. Буна је сурово, војнички угушена, а многи су изведени пред пријеке судове, стријељани или осуђени на дугогодишње робије.

Српско-бугарски рат

Године 1885. извршено је уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије у јединствену бугарску државу. Краљ Милан је сматрао да су тиме нарушене одредбе Берлинског конгреса, да је нарушена равнотежа на Балкану и да бугарско уједињење угрожава цјеловитост Србије и српске националне интересе. Настојећи да у народу поврати пољуљани углед послије Тимочке буне и да са унутрашњих проблема скрене пажњу једном спољнополитичком или војном побједом, Милан је Бугарима објавио рат. Међутим, српским војницима није било јасно зашто се води рат против Бугара нити их је било могуће мотивисати да га воде. Недовољно спремна и без икаквог борбеног морала српска војска је поражена у бици код Сливнице 1885. У потпуном нервном растројству краљ Милан је побјегао са бојишта и послије тога чак помишљао на абдикацију цијеле династије. До тога ипак није дошло јер је 1886. године на интервенцију Аустроугарске и Русије између Србије и Бугарске у Букурешту потписан мир по коме нису мијењане дотадашње границе.

Устав из 1888.

Несрећни и неправедни рат сасвим је уништио углед краља Милана, а ојачао снаге опозиције, прије свега радикала. Зато је убрзо по окончању рата дошло до преговора између краља и радикала. Резултат тих преговора био је нови устав, објављен крајем 1888. године, израђен по угледу на тадашњи белгијски устав. Нови сутав засновао се на начелима грађанског парламентааризма, грађанских слобода, тајног и непосредног гласања, као и општинске и окружне самоуправе. Био је то велики успјех у борби проотив личног краљевог режима и напредак у демократизацији власти у Србији.

Послије доношења новог устава краљ Милан се одрекао престола у корист свог малољетног сина Александра Обреновића и напустио Србију.

Питања за ученике:

1. Зашто и у чему се огледала непопуларност краља Милана?
2. Које су основне разлике међу политичким партијама у Србији?
3. Узроци и посљедице српско-бугарског рата.
4. Зашто је краљ Милан абдицирао?