Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (за 1. разреде средњих стручних школа)

Идеја о уједињењу југословенских народа и стварању заједничке државе присутна је у XIX и почетком ХХ вијека. Са слабљењем Османског и Хабзбуршког царства и снажењем грађанства у југословенским земљама она је постајала све јача. Саставни дио ове идеје било је схватање о историјској повезаности југословенских народа и њиховој етничкој сродности. Присталице уједињења трдиле су да су југословенски народи један наод, подијељен племенским границама. Јачању југословенске идеологије допринијела је самосталност Србије и Црне Горе, као и бојазан од ширења великих сила на рачун југословенског етничког простора.

Идеје о уједињењу

Јужнословенски народи који су живјели у оквиру Аустроугарске залагали су се за стварање југословенске јединице у оквиру Аустроугарске или за стварање самосталне државе јужнословенских народа. Оба два предлога су изазивала расправе, а бечки двор је настојао што више да отежа ситуацију.

У Србији су постојале различите идеје о уједињењу: једни су предлагали уједињење Срба и Бугара у једну државу, а други су били за стварање југословенске државе под вођством Србије.

Први свјетски рат је умногоме убрзао стварање услова који су довели до уједињења југословенских народа. У децембру 1914. године српска Народна скупштина усвојила је Нишку декларацију, у којој се као српски ратни циљ поставља не само ослобођење земље, него и ослобођење и уједињење свих јужнословенских народа.

Политички емигранти из Аустроугарске, Анте Трумбић, Франо Супило, Иван Мештровић, Никола Стојановић пројугословенски оријентисани, основали су у Паризу 1915. године Југословенски одбор. Он је дјеловао као представник интереса јужнословенских народа који су у саставу Аустроугарске.

Крфска декларција

Године 1917. након уласка САД-а у рат, када је већ постало јасно да ће силе Антанте бити побједнице, на острву Крфу састали су се представници Краљевине Србије и Југословенског одбора. Усвојили су декларацију која ће представљати основу будућег уједињења. Према њој, будућа држава је требала да буде уставна, парламентарна монархија, са српском династијом Карађорђевић на челу. Међутим, питање уједињења и даље је остало неизвјесно све док силе Антанте нису одлучиле да униште Аустроугарску (половином 1918).

Стварање Државе Словенаца, Хрвата и Срба

Одлука савезника да се сруши Аустроугарска дала је могућност да се реализује идеја о стварању јужнословенске државе па су активности на том плану убрзане. У југословенским покрајинама Аустроугарске основано је Народно вијеће Хрвата, Словенаца и Срба које је својим програмом предвиђало уједињење Словенаца, Хрвата и Срба у једну политичку цјелину.

Крајем октобра 1918. године Хрватски сабор је прекинуо све државно-правне везе са Бечом и Пештом, а Народно вијеће прогласило је Државу Словенаца, Хрвата и Срба

Током новембра 1918. године у Женеви су отпочели преговори између представника Народног вијећа (Антон Корошец), српске владе (Никола Пашић) и Југословенског одброа (Анте Трумбић). Усвојена је декларација са одлуком о уједињењу, али је питање уређења државе (монархија или република) остало је да ријеши Уставотворна скупштина.

Регент Алкександар није био задовољан овим рјешењем па је одбио да потврди Женевску декларацију. Народно вијеће се суочило са намјером Италије да запосједне Истру и дио Далмације. Ситуацију је погоршало револуционарно врење у Хрватској и БиХ, те активност “зеленог кадра”па је Народно вијеће позвало у помоћ српску војску која је то прихватила и кренула ка сјеверозападу југословенских територија. Српска војска је ушла у сарајево 6. новембра, а 14. новембра 1918. у Загреб.

Проглашење нове државе

Процес уједињења Србије и Црне Горе са јужнословенским простором почео је новембра 1918. када је у Новом Саду Велика народна скупштина прогласила уједињење Срема, Бачке, Барање и Баната са Србијом.

У Подгорици је Велика народна скупштина прогласила збацивање са власти династије Петровић и уједињење са Србијом, а Народно вијеће је 25. новембра у Загребу донијело одлуку да се јужнословенски простор бивше Аустроугарске уједини са Србијом и Црном Гором. Тако је и БиХ, као саставни дио Државе Словенаца, Хрвата и Срба, ушла у састав нове јужнословенске држев.

Свечано проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словена извршено је у Београду 1. децембра 1918. године.

На мировној конферецији у Версају, и у другим уговорима са сусједним земљама (Бугарском, Мађарском, Аустријом, Италијом) утврђене су границе нове државе.

Питања за ученике:

1. На које начине се предлагало рјешење јужнословенског питања?
2. У чему је значај Нишке декларације?
3. У чему је значај Крфске декларације?
4. Из којих разлога је Народно вијеће тражило помоћ српске војске?