Римско царство од I до III вијека (за 1. разред гимназије), први дио

Цареви из династије Јулијеваца-Клаудијеваца

Први римски цареви потицали су из познатог и богатог рода Јулијеваца-Клаудијеваца., и то Тиберије, Гај Цезар Калигула, Клаудије и Нерон.

Августов насљедник Тиберије (14-37) узео је титулу цезара (цара) и августа. Кад је преузео власт, имао је више од 50 година и искуство доброг војсковође и дипломате. По римском историчару Тациту био је окрутан и лицемјеран човјек и неповјерљив према околини. Како би додатно учврстио своју власт донио је закон о увреди височанства, што му је омогућило да оптужи и осуди свакога ко упути примједбу на рачун цара. Законодавну и извршну власт пренио је на сенат, који је уједно и бирао магистрате јер се народна скупштина није састајала. По природи параноичан и неповјерљив у своју околину, Тиберије је 26. године напустио Рим и преселио се на острво Капри, гдје је до смрти живио усамљенички. Државом је управљао дописујући се са сенатом. Према Тациту, угушен је 37. године.

Тиберија је наслиједио Гај Цезар Калигула (37-41), син Октавијанове унуке. Дјетињство је провео у војним логорима на Рајни са својим оцем Германиком, гдје је од легионара и добио надимак Калигула (чизмица). Чим је ступио на престо, Калигула је почео прогонити сенаторе и одузимати њихова имања. Неке од његових бизарних потеза римски историчари, као Светоније Транквил, објашњавају лудилом. Приписује му се чак и да је свог коња Синсината довео у салу за сједнице, како би додатно понизио сенат. Провинцијама је повећавао порезе и расипнички трошио државни новац на раскошне представе и градњу јавних зграда. Његова самовоља изазвала је незадовољство народа па је скована завјера и убијен је 41. године.

Послије Калигулиног убиства, сенат је помишљао и на обнову републике. Док су сенатори водили расправу, преторијанци су прогласили за цара Калигулина стрица Клаудија (41-54). У самој његовој породици нико га није узимао за озбиљно, сматрали га чак и заосталим јер је муцао, и никад се није ни припремао за царску дужност. Више је био познавалац старина, грчког и етрурског језика и науке него што је био владар. Ипак, у његово доба предузет је војни поход на Британију, послије којег је основана провинција Британија. За разлику од његових претходника, умро је природном смрћу 54. године.

Клаудија је наслиједио његов пасторак Нерон (54-69). Као и Калигулу, Светоније Транквил и њега сврстава у ред “лудих” римских царева. Његова владавина остала је упамћена по суровостима (наредио убиство мајке, жене, брата и учитеља Сенеку, чувеног филозофа) и великом расипништву. Нерону се приписује и паљевина Рима 64. године, јер је наводно желио да изгради нови и раскошнији град. Умишљао је да је велики умјетник и глумац, и чак учествовао у такмичењима у поезији и пјевању, изводио представе, што је за римску јавност било нечувено и саблажњиво. Против Нерона се побунила војска у Галији, Шпанији и Африци. Кад га је Сенат прогласио за непријатеља државе побјегао је из Рима и извршио самоубиство 69. године. Приписују му да су му посљедње ријечи биле: “Какав умјетник умире са мном”. Нерон је био посљедњи цар из династије Јулијеваца-Клаудијеваца, која је највише улагала у војску и од које је на крају и свргнута.