Унутрашња превирања и дезинтеграциона политика од 60-их година до 1991. године (за 4. разред гимназије), други дио

Устав из 1974.

Устав усвојен 21. фебруара 1974. године представља побједу националистичких и сепаратистичких снага у републикама и покрајинама, доводи до блокада савезних институција и подстиче разграђивање Југославије.

Уставом из 1974. у свим скупштинама, осим у Скупштини СФРЈ, уведена су три вијећа: Вијеће удруженог рада, Вијеће општина и Друштвено-политичко вијеће. Новина овог устава је и у томе што су Војводина и Косово и Метохија постале самосталне покрајине (номинално у саставу Србије) и са својим уставима, врховним судовима и осталим органима власти – у потпуности се изједначиле са републикама. Једна од новина у овом уставу јесте и признање муслиманске нације на основу вјерског опредјељења, што је јединствен примјер у свијету.

Тада је уведено колективно руководство (јединствен примјер у свијету), а Јосип Броз изабран за доживотног предсједника. Озакоњена је договорна економија што је довело до тешких посљедица у циркулацији роба и капитала, а тешког функционисања тржишта. Све је пребачено на републике, чиме је један “унитаризам” замијењен са осам унитаризама што је додатно кочило нормално фукционисање тржишта. Такав однос ишао је на руку развијенијим републикама да диктирају политику цијена, царинску политику и да на непримјетан начин преливају капитал у своје касе.

У свим догађајима био је присутан Јосип Броз, који је био главни фактор одлучивања. У његово вријеме стално се инсистирало на принципу равноправности у међунационалним и међурепубличким односима, а прије свега између Срба и Хрвата. Балансирајући и поравнавањем одговорности између Срба и Хрвата, и захваљујући свом ауторитету, за његовог живота се одржавао какав-такав привид фунционалности и јединства државе. Убрзо послије његове смрти 1980. године све учињено (и неучињено) на задовољавању уско националних захтјева, доведено је у питање.

Брозов насљедник било је колективно руководство (шест чланова предсједништва делегирале су републике и два покрајине). Посљедице Устава из 1974. али и развој међународних односа 80-их година незаустављиво су ишли ка коначној дезинтеграцији. Као посљедњи кохезиони фактори били су Савез комуниста Југославије и Југословенска народна армија. Први кохезиони фактор уништен је на Конгресу СКЈ у јануару 1990. у Београду. Том приликом је словеначка делегација предвођена Миланом Кучаном напустила засједање, а подршку је добила од СК Хрватске и Ивице Рачана који су исто учинили. Тиме се СКЈ као политичка организација угасила, као један од најважнијих фактора за очување Југославије. Други фактор, ЈНА, биће уништен у грађанском рату и сепаратизму република од 1991. до 1995. године.

Под различитим именима, и различитим друштвено-политичким системима југословенска држава је постојала од 1918. до 1991. године. Прогресивна и идеалистичка визија заједничке државе Јужних Словена урушена је под ударима спољнополитичких фактора али још и више због унутрашњих слабости и недостатка унутрашњег договора народа који су у њој живјели.

Питања за ученике:

1. Чији је утицај повећан Уставом из 1974?
2. Истражи и оцијени улогу Јосипа Броза.