Римско царство од I до III вијека (за 1. разред гимназије), други дио

Династија Флавијеваца

Нероновом смрћу са римске политичке сцене нестала је династија Јулијеваца-Клаудијеваца. Легије у Шпанији су за новог цара прогласиле Сулпиција Галбу, старог сенатора и искусног војсковођу. Он је тежио да ограничи државне расходе, што је дало повода да га оптуже да је шкрт и грамзив. Против њега се побунила у преторијанска гарда јер је одбио да им исплати награде у новцу. У љето 69. године легије из Германије су се побуниле и за новог цара прогласиле Аула Вителија. Исто то чине трупе на Истоку, које су за цара прогласиле Тита Флавија Веспазијана. Након борбе између два претендента као побједник је изашао Веспазијан. Он је оснивач династије Флавијеваца која је владала од 69. до 96. године. Није потицао из највиших римских аристократских породица и свој положај је имао да захвали највише војсци. Због тога се током своје владавине највише и бавио сређивањем државних финансија и побољшањем дисциплине у војсци. Римска традиција га је уврстила у ред добрих римских царева.

Наслиједио га је син Тит (79-81). Ако је Веспазијан сврстан у добре, традиција Тита памти као једног од најбољих римских царева. Наслиједио је очеву политику и владао у миру са сенатом. Такође, од штедљивог оца наслиједио је добре финансије, што му је омогућавало да троши новац на игре, али и за изградњу огромног амфитеатра – Колосеума. За вријеме његове владавине еруптирао је вулкан Везув и затрпао три града: Помпеју, Херкуланум и Стабију.

Тита је наслиједио његов брат Домицијан (81-96). Њега су преторијанци прогласили за цара, а сенат потврдио. Домицијан је захтијевао да га поданици ословљавају као господара и бога. За разлику од оца и брата, са много мање такта је владао и на крају дошао у сукоб са сенаторском аристократијом. Трошио је огромна средства на грађевине чиме је испразнио државну благајну. На крају, и против њега је скована завјера и 96. године је убијен. Са њим нестало је династије Флавијеваца.

Током владавине тројице Флавијеваца Римљани воде ратове на својим сјеверним границама против Германа, и успјели су да припоје област између Рајне и Дунава. На источним границама вођени неуспјешни ратови против Дачана, али су успјели да припоје тзв. Малу Јерменију и низ другим мањих кнежевина. У Британији су Флавијевци наставили учвшћивати римске позиције, а почела је и романизација Британије.

Још на почетку њихове епохе избио је велики устанак Јевреја у Јудеји, прво у граду Цезареји а затим и у Јерусалиму. Разлог устанка биле су злоупотребе римског намјесника и одбијање Јевреја да римског цара поштоју као божанство. Јерусалим је освојен а устанак угушен 70.. године. Храм бога Јахвеа (Соломонов храм) сравњен је са земљом, а преживјели Јевреји продани у ропство или расељени широм Римског царства.

Династија Антонина

Први цар из династије Антонина био је Нерва (96-98). Њега је наслиједио Марко Улпије Трајан (98-117). Он је био први цар који је у Рим дошао из провинције Шпаније. У три рата против Дачана од 101. до 105. године успио је да их покори и да оснује нову провинцију Дакију. О овим војним походима оставио је натпис уклесан на стијени Ђердапске клисуре (Tabula Traiana). Ради спречавања продора варварских народа градио је погранична утврђења – лимесе. На истоку је освојио Јерменију и Месопотомију, и у његово вријеме Римско царство достиже свој територијални врхунац, са око 80 милиона становника.

Трајана је наслиједио његов рођак Публије Елије Хадријан (117-138). Био је мирољубив владар и велики љубитељ умјетноости и филозофије. Утврдио је границе у Германији и изградио чувени зид у Британији. Основао је два нова града: Хадрианополис (Једрене) и Атинополис на обали Нила. У његово вријеме избио је још један устанак Јевреј, који је сурово угушен, Јудеја опустошена а на мјесту порушеног Јерусалима подигнут је нови град.

Династији Антонина припада и Марко Аурелије (161-180). Иако познат као цар-филозоф, већи дио своје влдавине морао је да проведе у сталним ратовима са Германима, Парћанима на истоку, и да гуши устанке у Египту и Галији. Он је први римски цар који је допустио варварима да се населе у неким пограничним областима, уз обавезу да служе у римској војсци и бране границе. Његов син Комод (180-192), посљедњи из династије Антонина, наслиједио је готово празну државну касу, сиромаштво, глад и заразну болест кугу. На преласку из II у III вијек Римско царство је ушло у тешку економску и политичку, али и моралну кризу.

Расипнички живот царева и великих робовласника, издржавање велике војске и чиновничког апарата довели су до велике финансијске кризе. Да би повећали приходе, цареви повећавају порезе, што додатно сиромаши сељаштво. Такође, и робовска радна снага све више се показује као нерентабилна у земљорадњи јер “рђаво хране стоку. Слабо ору земљу и троше више сјемена него што треба. Не труде се да сјеме баце у земљу да добро клија… краду жито и слабо га чувају од других лопова. ломе алатке и сијеку младо класје.” Тако је најважнија грана привреде стално назадовала с обзиром да су слободни римски грађани физички рад сматрали понижавајућим а робови нису имали интереса за повећањем производње. Због тога ће се током III вијека робовласници почети појављивати колонатски однос, тј. давање робовима или сељацима у закуп одређених парцела земљишта. Положај колона је био повољнији од робовског јер су уз своју парцелу (са које су приходе задржавали за себе) обрађивали и земљу господара. Господар није могао продати или убити свог колона. Овакав однос представља прелазни облик од робовласништва ка феудализму.

Питања за ученике:

1. У чему се разликују владавине Веспазијана и Домицијана?
2. Који су узроци устанака у Јудеји?
3. По чему је Хадријан познат?
4. Који су највећи Трајанови успјеси?
5. Које су посљедице владавине Марка Аурелија?
6. Какав је то колонатски однос и у чему се разликује од робовског?