Српска деспотовина (за 2. разред гимназије), први дио

Посљедице Косовске битке биле су велике и тешке по српску средњовјековну кнежевину, тј. по насљеднике кнеза Лазара, његове удовице Милице и малољетног сина Стефана. Уза мир, кнегиња Милица је морала Бајазиту да даје као помоћ своје одреде, да плаћа данак, да пошаље најмлађу кћерку Оливеру Бајазиту у харем, а као додатни услов Стефан је са братом Вуком и виђенијом властелом добио обавезу да се сваке године појављује код султана на двору и да му изјављује покорност.

Огромне промјене на Балкану изазвала је навала Монгола на источне границе Османског царства. Турски емири прелазе на страну Тимура (Тамерлан), совајача Индије, Месопотамије и Златне хорде. До одлучујуће битке између двојице муслиманских владара, Бајазита и Тимура, дошло је код Ангоре 28. јула 1402. године. Османлије су тешко поражене а Бајазит заробљен. У том заробљеништву ће сљедеће године и умријети. У тој бици, као Бајазитови вазали, учествовали су Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић (Вуков син). При повратку из битке српског кнеза Стефана прима византијски цар, од којег добија титулу деспота. Од тада па до краја српске средњовјековне државе, биће позната као Српска деспотовина.

Пораз и смрт Бајазита распламсала је борбу између његових петорице синова (Сулејман, Иса, Муса, Мустафа и Мехмед). На крају, из међусобног сукоба као побједник је изашао Мехмед, можда највише захваљујући савезништву српског деспота Стефана Лазаревића. Користећи се слабошћу Османлија послије дугогодишњег међусобног рата, деспот Стефан је припојио Зету и морску обалу од Котора до Бојане, Сребреницу у Босни, Београд и Мачву.

Стефан је током владавине султана Мехмеда био у добрим односима са Турском и настојао је да се мир одржи. Међутим, мирно стање са Турцима неће дуго надживјети султана Мехмеда који је умро 1421. године. Истовремено, деспот Стефан је одржавао добре односе и са мађарским краљем Жигмундом. Тај кратки мирни период искоришћен је да се Српска деспотовина економски и културно обнови. Велики напори и средства улагани су у обнову и утврђивање градова, али и манастирских здања, као што је Манасија, као најважнија деспотова задужбина.

Деспот Стефан није имао дјеце и зато је за свог насљедника одредио сестрића Ђурђа Бранковића. Умро је 1427. године а сахрањен је у својој задужбини Манасији. Поред државничких и војничких заслуга и подухвата, деспот Стефан је у нашој историографији остао познат и као књижевник, са чувеном поемом Слово љубве.