Црна Гора од 1878. до 1912. године (за 3. разред гимназије)

Послије стицања независности и отпочињања другог периода владавине кнеза Николе, дошло је до промјена у организацији државне управе. У марту 1879. укинут је Сенат и успостављена три нова органа власти: Државни савјет, министарства и Велики суд. Државни савјет су чинили министри и лица која кнез именује, који су представљали законодавну и највишу надзорну власт, и били директно одговорни кнезу. Цјелокупни државни апарат био је и поред тога неизграђен, примитиван, са кадровима ниже стручне спреме. Иако није био велики, ипак је за црногорске сиромашне прилике био оптерећујући, и под превеликим утицајм кнеза.

Кнез Никола је Црну Гору сматрао за своју баштину, и због тога поистовјетио своје интересе са интересима народа и државе. Сваки покушај критике или противљења његовом начину владавине гушио је у самом почетку.

Црна Гора је успоставила дипломатске односе са више европских држава. Почевши од 1879. на Цетињу су своја посланства отвориле Русија, Аустроугарска, Турска, Француска, Италија, Енглеска, Србија, Бугарска, Грчак и Њемачка. Због недостатка финансијских средстава Црна Гора није имала својих дипломатских представника у иностранству. Као и унутрашњу, и спољну политику државе водио је кнез Никола.

Мајски преврат у Србији и револуција у Русији 1905. биле су упозорење кнезу Николи да се више не може управљати на стари начин и да је потребно народу омогућити учешће у државним пословима. Зато је кнез у октобру 1905. дао земљи устав, којим је настојао да ојача свој положај и ублажи незадовољство због своје аутократске владавине.

По овом уставу, Црна Гора је била насљедна, уставна, али не и парламентарна монархија. Влада није зависила од скупштине него од кнеза. Кнез је вршио и законодавну власт са Народном скупштином, потврђивао и проглашавао законе. Поред тога, био је врховни командант војске, заступао државу у иностранству, имао право да кује новац, право амнестије и помиловања. И поред свих мањкавости првог устава, ипак је био крупан корак ка изградњи донекле модерне грађанске државе.

Послије избора за скупштину 1906. године, неки народни посланици нису били спремни да беспоговорно слиједе кнежева наређења. Они су окупљени у клубу (зато су и названи клубаши), и израдили програм и статут Народне странке, по угледу на Радикалну странку у Србији. Насупрот њима, кнежеве присталице чиниле су Праву народну странку, и у народу се називали праваши. Као најконзервативнији дио црногорског друштва представљали су чврст ослонац кнежеве личне владавине.

У октобру 1907. на Цетињу су ухапшени студенти у покушају да изврше преврат и оборе кнеза Николу. Они су носили бомбе за које се тврдило да потичу из званичне Србије. Тако је избила тзв. бомбашка афера која је довела до прекида дипломатских односа између Црне Горе и Србије. Н њиховом суђењу се показало да званична Србија није стајала иза оптужених студената. “Бомбашка афера” нанијела је велику штету угледу кнеза Николе. Међутим, чим је избила анексиона криза 1908, дипломатски односи са Србијом су одмах успостављени. Поред ове афере, односи између двије српске државе су били поремећени и због ривалитета и суревњивости између династија Карађорђевић и Петровић.

Поводом 50-годишњице владавине кнеза Николе 1910. године, Црна Гора је проглашена краљевином а кнез Никола краљем.

Идеја о уједињењу двију држава није могла успјети јер су црногорска и српска династија имале супротне идеје о превласти у будућој заједничкој држави.