Појава и ширење хришћанства (за 1. разред гимназије)

У границама огромног Римског царства ширила су се разна вјерска схватања, међу којима је велики значај стекло хришћанство, које ће постепено прерасти у свјетску религију. Хришћанство је настало у I вијеку, за вријеме Августове владавине. Оснивач хришћанства је Исус Христос из Витлејема. По предању, рођен је у скромној породици, од оца Јосифа и мајке Марије, 753. године од оснивања града Рима. О животу и учењу Исуса Христа сазнајемо из четири Јеванђеља, од Матеја, Марка, Луке и Јована. Најстарији писани хришћански споменици јесу Јованова Апокалипса (Откровење), написана 67. године. Апокалипса је јудејско-хришћанско дјело у којем писац помиње хришћанске цркве и критикује малоазијске цркве што њихови чланови једу месо од жртвованих животиња и “блудниче”, тј. ступају у брак са иновјерцима.

Поред Јованове Апокалипсе значајне су Посланице апостола Павла. У њима се говори о оваплоћењу, рођењу од дјевице, о смрти за гријехе човјечанства. Централну тачку Павловог учења чини идеја о искупљењу гријехова њудског рода помоћу Христове смрти и његовог васкрсења из мртвих. У Посланицама се не говори о Христовом земаљском животу.

Прва три Јеванђеља (Матејево, Марково и Лукино) има доста заједничких црта о Христовом животу. Јованово Јеванђеље почиње кратким излагањем о Логосу. По његовом учењу Исус је био оваплоћење Логоса. По новом учењу, да би се испунио јудејски закон и стара пророчанства, у једном јудејском граду дјевојка Марија родила је на чудан начин дијете, које кад достигне зрело доба, прима крштење од Јована (названог Крститељ) и посвећује свој живот проповиједању правог учења. Христ у својим проповиједима учи људе о праведности, једнакости свих људи, о љубави према ближњем. Легенда каће да је Христа издао један од његових ученика, Јуда. По пресуди римског намјесника Палестине (Понтија Пилата) осуђен је на смрт и разапет на крст. Послије три дана Христ је васкрснуо, јавио се апостолима, а заим се узнио на небо. Његова смрт и васкрсење значе избављење људи од прародитељског гријеха.

Идејом о једнакости људи и надом у спасење у загробном животу хришћанство је привлачило масе, у почетку оне најугроженије и обесправљене. Хришћани су успоставили нови култ и укинули приношење жртава. Најстарије хтишћанске тајне (обреди) су крштење (приликом ступања у црквену заједницу) и причешће (хљебом и вином у вријеме вјерских скупова). Хришћанске заједнице (општине) биле су добро повезане. Имале су заједничку имовину, заједно су обављали молитве, проповиједали доброчинство и ословљавали се са “браћо и сестре”. У тим првим општинама створене су норме и правила за понашање хришћана. Од чланова општине настали су презвитери (старији) који су пазили на ред у току молитве, а помагали су им ђакони. Када општина стекне имовину, поставља се епископ (надзорник над имновином). Епископи, презвитери и ђакони постајали су руководиоци општине и само су они смјели вршити обреде.

Иако се у Посланицама проповиједа покоравање властима, јер су све оне од бога, римске власти и пагани су дуго прогањали хришћане. Сукоби између хришћана и пагана често су завршавали убиствима. Први организовани прогони хришћана, под надзором државне власти, забиљежени су за вријеме цара Нерона, који је хришћане оптужио за паљевину Рима. Погинуле за вјеру црква је проглашавала за свеце-мученике.

И поред подозрења и периодичних прогона, од краја II вијека хришћанство се ширило у све дијелове Царства. Мисионари, већином занатлије и трговци, путовали су по провинцијама и проповиједали Христово учење. Измиривши западне и источне вјерске и филозофске погледе, хтришћанство је постало свјетска религија. Цар Константин је Миланским едиктом 313. године признао хришћанство за равноправну, а цар Теодосије за једину државну религију.

Од IV вијека хришћанство примају и богати људи, и у складу са том промјеном црква почиње да проповиједа у интересу владајуће класе. Међутим, већи дио хришћана био је против богаћења цркве. У сјеверној Африци појавили су се агностици (борци за праву вјеру), а у Египту аскетизам (испосништво). Ове аскете биће претече хришћанских монаха. Монаштво се прво јавило у Сирији и Палестини, у почетку су били независни а касније потчињени главном епископу.

О самој Христовој природи (божанској, људској, богочовјечанској) водиле су се расправе међу црквеним старјешинама и с тим у вези су настајале и прве јереси (кривовјерја). Први црквени сабор, коме је лично предсједавао цар Константин иако још није био крштен, одржан је у Никеји 325. године. На овом сабору прихваћено је учење да је син божји једносуштан са оцем.