Зета за вријеме Балшића и Црнојевића (за 2. разред гимназије), други дио

Током друге четвртине XV вијека, на подручју Зете, која је почевши од 1421. године била у саставу Српске деспотовине долази до низа сукоба са Млечанима који су из својих приморских упоришта настојали да потисну власт српских деспота не само са приморског подручја већ и у унутрашњости. Током ових сукоба, зетски великаши и остали прваци у градовима и жупама пристајали су уз једну или другу страну, према тренутним приликама, а истакнуту улогу у војним и политичким збивањима на просторима Зете добија великашка породица Црнојевића која се средином XV вијека учврстила у областима Горње Зете.

Иако су првобитно били у служби српског деспота Ђурђа Бранковића, Црнојевићи су у вријеме слабљења Српске деспотовине прешли под окриље Млетачке републике, искористивши након 1451. године прилику за успостављање сопствене власти у већем дијелу Горње Зете, као и у појединим крајевима Доње Зете. Почевши од тог времена, Стефан Црнојевић је постао обласни господар Зете и оснивач династије која ће у тој области владати до краја XV вијека. Током своје владавине, Стефан је успио да се одржи као обласни господар у Зети, учврстивши своју власт уз ослонац на Млечане, са којима је такође имао и повремених спорова.

Стефана је наслиједио син Иван Црнојевић, који је владао Зетом у два наврата, први пут од 1465. до 1479. године, а затим поново од 1481. до 1490. године. Његову прву владавину обиљежила је борба за опстанак Зете, која се налазила на раскршћу супротстављених интереса Млетачке републике и Османског царства. Иако је Иван Црнојевић годинама успијевао да се одржи између Млетака и Турака, његова држава се 1479. године нашла на непосредном удару. У то вријеме, Турци су одлучили да сузбију млетачки утицај у Албанији и Зети, те су стога извршили напад на Скадар, тадашње главно млетачко упориште у првобитној Млетачкој Албанији. Након запосједања Скадра у марту 1479. године, Турци су предузели напад и на Зету, усљед чега је Иван Црнојевић морао да напусти своју државу и потражи уточиште у Италији. Тако је Зета средином 1479. године по први пут потпала под турску власт, поставши саставни дио новоствореног Скадарског санџака, изван чијих су граница остали само Улцињ, Бар, Будва и Котор. Иако је изгубио државу, Иван се није помирио са губитком. Боравећи у Напуљској краљевини, припремао се за повратак у земљу, надајући се повољној прилици.

Прилика за ослобођење Зете од Турака појавила се већ у пољеће 1481. године, када је у Турској након смрти султана Мехмеда II дошло до унутрашњих превирања. Те године Иван је успио да поново овлада Зетом, обнављајући зетску државност али под врховном влашћу турског султана као вазална држава. Током наредних година, Иван Црнојевић је захваљујући стању мира између Млетака и Турака успио да консолидује своју обновљену државу, у којој је владао све до смрти 1490. године.

Ивана је наслиједио његов син Ђурађ Црнојевић (1490-1496), који је неко вријеме успијевао да се одржи између Млечана и Турака. Зета је по други пут изгубила државну самосталност крајем 1496. године, али овога пута и коначно. Увидјевши да се не може одржати, Ђурађ Црнојевић је избјегао пред Турцима, који су његову државу прикључили Скадарском санџаку, а Ђурђевом брату Стефану, који је био у турској служби, оставили су породичне посједе у лично власништво. У оквиру Скадарског санџака, дотадашња област Црнојевића била је организоана као вилајет Црнојевића. Такво рјешење је остало на снази све до 1513. године, када је на истом подручју основан посебан санџак Црна Гора, а за првог (и јединог) санџакбега постављен је Скендер Црнојевић, најмлађи брат Ђурђа и Стефана, који се још раније потурчио. Око 1530. године, подручје овог санџака поново је припојено Скадарском санџаку и организовано као посебан вилајет Црна Гора.