Привреда, друштво и држава у Западној Европи од ХII до ХV вијека (за 2. разред гимназије)

Период позног средњег вијека (од XII до географских открића) представљао је доба постепеног привредног успона, у коме је натурална привреда постепено уступала мјесто робноновчаној привреди. Са том промјеном положај зависних сељака се почео погоршавати јер су своје феудалне намете морали плаћати готовим новцем.

У том успону привреде кључну улогу имали су градови и занатство и трговина који су се обављали у њима. Слабљење централних власти у старим државама, као што су Византија и Римско-њемачко царство, омогућило је привредну а затим и политичку аутономију моћним градовима државама. У томе је предњачила Венеција (Млетачка република), затим Ђенова, Фиренца, Милано, Хамбург, Бремен, Либек и др. Истовремено ојачале су мање државне заједнице појединих народа које су представљале основ за развој националних држава.

Током раног средњег вијека земљорадња је представљала најважнију привредну грану и њоме се бавио највећи проценат зависног сељаштва. Екстензивна обрада земље, примитивне алатке и оруђа, те усјеви са слабим приносима приморавали су становништво да проширују обрадиве, до тада некултивисане површине. Тако је почела унутрашња колонизација крчењем шума, исушивањем мочвара и подизањем насипа. На новим обрадивим површинама ницала су и нова насеља, а и феудални господари били су заинтересовани те су давали разне повластице новодосељним становницима на њиховим феудима.

Осим повећањем обрадивих површина, пољопривредна производња се повећавала и техничким усавршавањем пољопривредног и занатског алата. Плуг који преврће бразду замијенио је старо дрвено рало, а почела се и користити снага водених токова и вјетра (нпр. за покретање млинских точкова и самокова у ковачницама). Поред употребе за ватрено оружје, барут се почео користити и у рударству и у грађевинарству.

Настанак средњовјековних градова

Све до ХI вијека градови у Западној Европи практично и не постоје, или се врло мало разликују од тадашњих села. Обнова градова настала је усљед подјеле рада између града и села. Грађанима основно занимање постаје занатство и трговина, а сеоском и становништву и даље пољопривреда. Управо та два занимања и јесте чинило средњовјековно насеље градом. Такође, становништво у градовима постепено стичу личну и политичку слободу, за разлику од зависних сељака који настоје да побјегну од својих феудалних господара и стекне слободу у граду.

Градови су обично настајали на промјетним мјестима, гдје су се одржавали сајмови, поред манастира, властелиновог утврђења или на обалама ријека, језера и мора. Као и село, и град је припадао властелину на чијој је земљи настао, и с тим у вези такође имали своје феудалне обавезе као и зависни сељаци. Властелин је могао град да прода, остави у насљедство или да га да у залог за позајмљени новац. Међутим, градови настоје да се ослободе таквог односа и то најчешће раде откупљивањем. Појава и развој градова представља прекретницу не само у средњем вијеку него и у историји уопште. Они постају привредна и културна средишта и, због своје економске снаге, највећи противник феудалних стега и самовоље властеле.

Еснафи (цехови)

У средњовјековним градовима настају и удружења занатлија исте струке који се називају еснафи или цехови. Еснафи су се прије свега старали о производњи у оквиру датом занимања, али се ту њихова улога не завршава. Имали су своја правила и статуте, заставе којим су се идентификовали, и представљали и војне јединице у случају напада на град. Правила су им била врло строга и прецизна и до детаља прописивали правила рада, начин израде, квалитет, радно вријеме, број помоћника (шегрта) и цијене одређених производа. Усвојена еснафска правила морала су вјечно да трају, а свако одступање строго се кажњавало. Тако су еснафи истовремено и штитили чланове својих удружења али и спутавали даље унапређење производње.

Трговина

Тек са настанком средњовјековних трговина је постала посебно занимање. Занатлије у градовима више не производе само за своју ужу околину, већ и за удаљеније крајеве. Као посредници између произвођача и купаца, трговци су врло брзо постали једно од најпрофитабилнијих и најпожељнијих занимања. Они су ти који су својим трговачким караванима и трговачким флотама повезивали до тада непознате крајеве са Западном Европом.

Да би заштитили своја пословања која су била ризична на дугим путовањима и изложености пљачкама и високим царинама феудалних моћника, трговци су у позном средњем вијеку оснивали своја друштва у која су улагала одре4ђени капитал. Сразмјерно уложеном новцу трговци су остваривали добит али и и дијелили евентуални губитак у трговини. Сљедећи корак био је оснивања банака које су омогућавале кредитно пословање. Такође, уводе се и мјенице, тј. пословање без готовог новца. Мјенице су вриједносно писмо (доказ) о уложеном новцу на основу којег се могла подићи роба у неком другом мјесту. Увођењем мјеница настојао се избјећи ризик ношења готовог новца.

Питања:

1. Шта је унутрашња колонизација?
2. У које сврхе се користио барут?
3. У чему је најважнија разлика између средњовјековног града и села?
4. Која је позитивна а која негативна улога еснафа?
5. Како је средњовјековни град стицао слободу?
6. Шта је мјеница?