Одбрана Немањина насљеђа (за 2. разред гимназије)

Немањино повлачење са престола

1195. године Немања се у позним годинама повукао са великожупанског престола и замонашио се у својој задужбини манастиру Студеници. Претходно је за свог насљедника одредио млађег сина Стефана, што је потврдио и Државни сабор. Том приликом Немања је заобишао право прворођеног сина Вукана, и то из више разлога. Наиме, Стефан је као зет византијског цара имао предност у насљеђивању, што су као услов постављали из Цариграда прије склапања брачних веза када се орођавало са византијском царском породицом. Такође, може се рећи и да је Немања као отац најбоље познавао своје синове и који је најспособнији да управља државом.

Немањина смрт на Светој гори 1199. године изазвала је велике потресе у Србији. Браћа Стефан и Вукан су поштовали очеву вољу за његовог живота, али већ 1202. године Вукан је уз помоћ угарског краља збацио брата с власти. Стефан налази уточиште у сусједној Бугарској од које добија помоћ. Тако су браћа увукли у унутрашње породичне размирице двије сусједне силе. Уз ратно пустошење, које је трајало и 1203. године, Србију је погодила и велика глад. Завађену браћу је на крају измирио њихов најмлађи брат, монах Сава над очевим моштима које је донио из Хиландара.

Проглашење краљевства

У тренуцима кад је дошло до опоравка Српске државе и поновног успостављања власти Стефана Немањића, на Балканском полуострву је дошло до потпуне промјене политичких односа. Крсташи су 1204. године освојили Цариград и на тлу поражене Византије основали латинске државе. Ипак, идеја византијске државе наставила је да живи у двије грчке државе, у Епирској деспотовини и Никејском царству.

У врло неповољном и опасном окружењу Стефан Немањић је успио да одбије нападе Бугарског царства, Латинског царства и Епирске деспотовине и да очево насљеђе сачува неокрњено. Са новим браком унуком млетачког дужда Стефан је остварио добре односе са Венецијом, а преко ње и са римском куријом. Као резултат тих односа Стефан је од римског папе 1217. године добио краљевску круну. Као први краљ назван је Првовјенчани. Његовим крунисањем Србија је добила међународно признање, подигла владарски углед Стефана Немањића и озваничила независнот његове државе.

Црквена самосталност

До почетка XIII вијека црквени центри у Српској држави били су потчињени црквеним старјешинама изван граница Србије. Епископије у Расу, Липљану и Призрену били су под надлежношћу охридског архиепископа, док су католичке бискупије у Котору, Бару и Будви признавале врховну власт римског папе. Да би Србија стекла потпуну самосталност било је неопходно испословати и црквену самосталност. На том пољу највише је учинио Сава Немањић, који је до тада већ уживао велики углед на Светој гори и уопште у православном свијету. Он је од васељенског патријарха, који је тада столовао у Никеји, 1219. године добио дозволу да оснује аутокефалну, самосталну архиепископију. Сава је посвећен за првог архиепископа српских и поморских земаља, а његове насљеднике могло је бирати само српско свештенство. Задужбина Стефана Провјенчаног манастир Жича постало је прво сједиште српских архиепископа. По повратку из Никеје Сава се предао организовању цркве у братовљевој држави, обнављајући постојеће и оснивајући више нових епископија, нарочито јачајући православну цркцу у приморским крајевима. Да би обучавао свештенство, Сава је преводио црквене списе са грког језика, између осталих и Номоканон, зборник црквеног и свејтовног права. Тако је Сава још за живота уживао углед духовника, мудрог државника и просветитеља српских земаља тог доба.

Питања за ученике:

1. Због чега је Стефан Немања заобишао право примогенитуре?
2. Како се завршила борба за великожупански престо?
3. Шта је крунисање значило за Стефана Немањића, а шта за Српску државу?
4. Како је Српска држава добила црквену самосталност?