Босна и Херцеговина крајем XVIII и почетком XIX вијека (за 3. разред гимназије)

Након турског освајања у БиХ је заведен спахијски систем, а већину феудалаца чинилие су домаће спахије – муслимани словенског поријекла. Истурени положај Босанског пашалука према хришћанском свијету условио је снажније спровођење исламизације него у осталим крајевима под турском влашћу. Током времена су босанске аге и бегови стекли одређену самоуправу и често су долазили у сукоб са намјерама турске владе и њених намјесника да спроведу реформе и модернизују државу. Те реформе су босански бегови видјели као удар на њихове старе повластице.

Положај хришћанске раје непрекидно се погоршавао јер су аге и бегови настојали да своје спахилуке претворе у насљедна добра, тј. читлуке. Раји је читлучење погоршало правни и економски положај. Поред деветка као основне дажбине спахији, сељци су били оптерећени и кулуком, на личној земљи феудалаца. Да би извукли што више прихода од својих кметова, босански феудалци прелазе из града у село, те на својим посједима подижу куле и чардаке, а све су то морали радити сељци кроз кулук. Положај хришћанске раје нарочито се погоршао у вријеме Првог српског устанка, када су бегови повећавали намете због већих војних издатака, а вршили су и свакодневна насиља да би спријечили ширење устанка на својој територији. Посљедица тих насиља била је Јанчићева буна у Босанској крајини, коју су бегови сурово угушили.

Буна Хусеин-бега Градашчевића

Једно од жаришта антиреформског покрета био је Босански пашалук. Да би сломио отпор бегова, босански везир Абдурахман-паша је 1827. године наредио да се побије или протјера велики број незадовољника. Рат између Турске и Русије искористили су Сарајлије и Височани да протјерају пашу из Босне. Тек 1831. турска влада је поново скупила снагу да настави са реформама. У прољеће 1831. почело је увођење редовне војске (низама), што је послужило као повод за велики устанак. Вођа буне Хусеин-капетан Градашчевић (“Змај од Босне”) прогласио се за босанског везира. У том усатнку учествовала је већина босанских бегова, док су херцеговачки остали вјерни султану. Војска Хусеин-капетана у почетку је постигла велики успјех продором до Косова, што је приморало Порту на попуштање. Међутим, Хусеин-бегов покрет почео се постепено осипати због љубоморе осталих бегова и плаховитости младог и енергичног бега. Раздор међу босанским беговима је искористила Порта и у прољеће 1832. послала велику војску на челу са новим босанским везиром Махмуд Хамди-пашом. У бици код Булога царска војска је уз велике напоре успјела да порази Хусеин-бегову војску. Превагу у овој бицидонијели су херцеговачки бегови, Али-ага Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић. Поражени Хусеин био је приморан да ссе повуче, а затим да побјегне у Аустрију. За своје заслуге Али-ага Ризванбеговић је добио везирски чин, а Херцеговина је као посебан пашалук одвојена од Босне 1833. године.

Отпор босанских бегова овим није савладан и реформе нису спроведене. Одлучнији иступ турске владе услиједио је 1839. када је издат Хатишериф од Гилхане. Њиме је предвиђено завођење вјерске слободе и политичке равноправности свих становника Царства, подједнако пореско оптерећење, укидање спахија, и др.Модернизација државног апарата изискивала је велика финансијска средства, што је великим дијелом пало на сељачке масе. Тако се положај хришћана, и поред султанових реформи, није поправљао. Тешко стање проузроковало је исељавање хришћана у Србију и Хрватску, али и отворене буне као што је она попа Јовице 1834. у околини Дервенте. На прилике у БИХ у ово вријеме почињу значајније утицати и околне државе – Србија, Аустрија и вође илирског покрета у Хрватској. Значајну активност развили су и босански фрањевци међу којима се истицао Иван Фрањо Јукић.

Да би коначно спровела своје реформе, Порта је 40-их година XIX вијека у БиХ упутила нову војску на челу са Омер-пашом Латасом. Суровим и драстичним мјерама Омер-паша је сломио отпор босанских бегова. 1851. године је побио скоро 6.000 бегова и њихових присталица а неке у ланцима послао у Цариград. Тек тада су у Босански пашалук уведене реформе, смањена моћ босанских бегова и докрајчене феудалне традиције.

За вријеме ових феудалних немира непрекидно се погоршавао положај раје. Стално повећавање дажбина је изазвало низ сељачких буна: у Херцеговини под вођством Луке Вукаловића 1852, 1857. и 1861. године; у Босанској крајини Пецијина буна 1858. Сељачки устанци све више добијају национално обиљежје и тежњу за ослобођење од турске власти уз помоћ Србије и Црне Горе.

Питања за ученике:

1. Зашто се погоршавао положај раје у Босанском пашалуку у XIX вијеку?
2. Које реформе је Порта настојала да уведе?
3. Зашто се босански беговат одупирао реформама Порте?
4. Шта је узрок честих сељачких устанака у Босанском пашалуку?