БиХ у другој половини ХIX и почетком ХХ вијека (за 1. разред средњих стручних школа)
Опште прилике у Османском царствуа које карактеришу дубоку друштвену и економску кризу, нису мимоишле ни Босански пашалук као саставни дио тог царства. Покушаји Порте (султана и турске владе) да реформама зауставе даљи процес пропадања нису донијели очекиване резултате.
Због честих ратова, устанака, корумпиране државне управе и читлучења стање постаје све теже подношљиво што све доводи до великих немира. Они ће кулминирати великим устанком српског народа, познат као Херцеговачки и босански устанак 1875-1878. године.
Непосредни повод за овај устанак биле су насилне мјере турских власти да од сељака наплате порезе иако је љетина у претходној години подбацила. У љето 1875. године устанак је избио у околини Невесиња, по чему је и назван Невесињска пушка. У борбама су се истакли народни прваци Богдан Зимоњић, Лазар Сочица, Мићо Љубибратић и Перо Тунгуз. Убрзо, устанак ће захватити и остале дијелове пашалука, па и оне дијелове гдје је живјело католичко становништво. Међу католицима вођство је преузео свештеник дон Иван Мусић. Током истог љета устанак се проширио и у Босанској крајини (вођа Пеција Петровић) и у западној Босни (вођа Голуб Бабић). У борбама у западној Босни посебно се истакао будући српски краљ Петар Карађорђевић, који се у то вријеме користио псеудонимом Петар Мркоњић.
Устанак је брзо превазишао границе БиХ и у њему су своје интересе имали Србија и Црна Гора, али и велике европске силе. Он ће отворити и крупно међународно питање тог доба познато као Источна криза (или Источно питање, тј. питање насљеђа европских територија Османског царства). Та криза ће се наставити и у низу ратова које је Османско царство водило против Русије, Србије и Црне Горе.
Борба устаника у Херцеговини и Босни у почетку је обећавала знатне успјехе, али ускоро оба устанка постају све више зависни од помоћи Србије, Црне Горе и Хрватске, али од става великих сила. Са промјењивом срећом устанак се продужио све до 1878. године, када је одлуком Берлинског конгреса Аустроугарска добила мандат да окупира БиХ. На тај начин су велике евроспке силе спријечиле крајњи циљ устанка: уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором.
Аустроугарска управа у БиХ је трајала од Берлинског конгреса 1878. до краја Првог свјетског рата 1918. године. Циљ владе из Беча је да та окупација буде само један од корака ка даљем продору ка истоку, и што чвршће повезивање БиХ у аустроугарски правни, царински и монетарни систем. Да би то остварила деценијама се служила политиком завади па владај, уносећи што већи раздор између православног, католичког и муслиманског становништва. Коначно, она ће супротно одлукама Берлинског конгреса, прогласити анексију БиХ 1908. године.
Тај насилни чин Аустроугарске подстакао је револуционарно расположење, нарочито међу пројугословенки оријетисаном омладином и стварања тајних револуционарних организација, као што је била Млада Босна. Управо ће њен припадник Гаврило Принцип извршити атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, у Сарајеву 28. јуна 1914. године.
Сарајевски атентат се сматра као повод за Први свјетски рат.
Питања за ученике:
- Опиши стање у Османском царству и БиХ који су довели до Устанка 1875-1878. године
- Који је био главни циљ устанака у Херцеговини и Босни?
- Шта је то Источо питање?
- Које су најважније посљедице аустроугарске управе у БиХ?
30 0 komentara
Prisutnaa
Prisutan
prisutan
Prisutan
Prisutna
Prisutna
Prisutna
Prisutna
Prisutan
Prisutan
Prisutna
Prisutan
Prisutan
Prisutan
Prisutan
Prisutan
Prisutna
Prisutna
Prisutna,preuzela lekciju.
Prisutan
Prisutan
Prisutna
Prisutan
Prisutna
Prisutna
Prisutna
Prisutan
Prisutna
Присутан
Prisutan