Појава Турака Османлија на Балкану (за 2. разред гимназије), други дио

Маричка битка и њене посљедице додатно су учврстиле положај Османлија на Балкану, чији султан постаје незаобилазна политичка фигура тог доба. Наметањем вазалних обавеза Вукашиновом сину краљу Марку, али и византијском цару, нису задовољавали апетите нових освајача. Инспирисани светим ратом за вјеру и могућностима освајања и стицања плијена, Османлије послије освајања македонских области настављају даље са узнемиравањем сусједних области и постепеног ширења.

Косовска битка

Послије догађаја на Марици, најугроженије области постале су земље кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића. Чести упади турских брзих и покретних пљачкашких одреда (тзв. акинџија) имали за циљ стално узнемиравање, пљачкање и у крајњој линији, слабљење потенцијалне жртве, прије него дође до завршног ударца. Међутим, неке од тих турских јединица су биле поражене. Код Плочника 1388. (недалеко од Ниша) војска кнеза Лазара је Поразила и приморала на повлачење једну такву јединицу (по неким изворима 20.000 турских коњаника). Сличну судбину Турци су доживјели двије године касније у бици код Билеће, када их је поразио војвода краља Твртка, Влатко Вуковић.

Порази код Плочника и Билеће натјерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек представљали главну војничку силу на Балкану. Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видјело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповједништвом побједника код Билеће, војводе Влатка Вуковића.

До одлучујуће битке, са великим улозима за обије стране, дошло је на Косову, на Видовдан, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна по новом календару. Захваљујући народном предању, сам ток битке, а још и више његове посљедице, постале су у вијековима турске владавине мит и легенда која је инспирисала генерације српског народа. Као у ријетко којој средњовјековној бици, погинула су обојица владара, и кнез Лазар и султан Мурат, што довољно говори о размјерама губитака на обије стране. Извјесно је да су посљедице губитака на Косову много више погодиле Србе, и да су Лазарева удовица кнегиња Милица и малољетни син Стефан признали врховну власт новог султана Бајазита. Такође, у Бајазитов харем отишла је најмлађа Лазарева ћерка Оливера. Да ситуација ни за Турке није била завидна говори чињеница да се Бајазит послије битке није задржавао у Србији него је брзо морао да се враћа у Анадолију како би осигурао престо и учврстио власт.

Након кратког предаха и консолидације своје власти, Бајазит се окреће на другу страну, тј. према бугарским областима. 1393. године осваја Трновску Бугарску, а његова освајања привремено су заустављена послије пораза од хришћанске војске у бици код Ровина 1395. године. У тој бици на је, на турској страни, погинуо и легендарни краљ Марко.

Тај кратки застој отклоњен је већ сљедеће 1396. године када су Турци у бици код Никопоља потукли војску мађарског краља Жигмунда. Као посљедица ове битке пала је и Видинска Бугарска. Крај ХIV и почетак ХV вијека учврстио је Османлије и њихову снагу, и то у тренуцима када је отпорна снага балканских земаља све више копнила. Ипак, баш на почетку ХV вијека, за српски и остале хришћанске народе појавила се нада послије катастрофалног турског пораза у бици код Ангоре 1402. године.