Борба за аутономију Срба у Војводини (за 3. разред гимназије)

Послије револуције 1848/49. у јужној Угарској основано је Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебна административна област са центром у Темишвару. У овој области било је више Нијемаца и Румуна него Срба. Срби нису имали никакве користи од такве Војводине, у којој је, као и у цијелој Монархији у доба Баховог апсолутизма, форсиран њемачки језик и онемогућаван сваки политички живот. Падом апсолутизма и увођењем уставности, цар Фрањо Јосиф је 1860. укинуо Војводство Србију и Тамишки Банат и ове територије прикључио Угарској а Срем Хрватској.

У таквим околностима, у Сремским Карловцима је од 2. до 20. априла 1861. године засједао Српски црквено-народни сабор (Благовештански сабор). Представници српског народа у Хабзбуршкој монархији на ово сабору захтијевали су посебну територију на којој би обезбиједили и остварили право на аутономан развој. Иако ови захтјеви нису прихваћени, имали су велики значај за даљи политички развој Срба не само у Угарској него у цијелој Монархији. На овом сабору се показало да српско либерално грађанство, предвођено Светозаром Милетићем, може успјешније да заступа српске националне интересе него стара црквена јерархија.

Милетић је замјерао црквеној јерархији вођење политике незамјерања Бечу и залагао се за сарадњу са напредним снагама мађарског друштва, сматрајући да ће у сарадњи са Мађарима најбоље осигурати српске националне интересе. 1867. покренуо је лист Застава и око њега окупио напредне политичаре и књижевнике.

Политички програм српског либералног грађанства уобличен је 1869. године оснивањем Српске народне слободоумне странке у Бечкереку (Зрењанин) и усвајањем програма о национално-политичким циљевима и задацима. Тзв. Бечкеречки програм предвиђао је стално залагање за одбрану начела равноправности свих народа у Угарској у сарадњи са нењемачким народима. Милетићева бескомпромисна политика довела га је под жесток прогон угарске владе, као и његову странку. Физички и душевно сломљен, Светозар Милетић је умро 1901. године.

Још прије Милетићевог повлачења из политичког живота, у редовима богатог српског грађанства биле су уочљиве тежње да се сарађује са угарском владом. Присталице умјеренијих политичких захтјева, окупљене око Михаила Полит-Десанчића, образовале су 1887. године Либералну странку. Њихови противници, настављачи Милетићевог политичког дјела, предвођени Јашом Томићем, исте године су основали Српску народну радикалну странку. Расцјеп Милетићеве странке додатно је отежало борбу српског националног покрета у Угарској.

Угарска влада је разним мјерама појачавала и настојала да убрза мађаризацију, чему је служило и насељавање Мађара у јужни Банат. 1907. године ступио је на снагу закон по коме су учитељи и ђаци у свим вјерским школама морали да савладају мађарски језик. Таква мађарска политика довела је и до укидања српске црквено-школске аутономије 1912. године. Са приближавањем Првог свјетског рата положај Срба и других немађарских народа у Угарској осјетно је погоршан.