Босна послије Тврткове смрти (за 2. разред гимназије)

Смрћу најзначајнијег владара своје средњовјековне историје и Босна ће, као Српско царство али и друге тадашње европске феудалне монархије, да пролази кроз слабљење централне власти и све самосталнијег иступања феудалних моћника. Тврткови насљедници су редом, сви слабе личности и без неопходног владарског ауторитета, одржавали тек привид јединства босанског краљевства. Стварну моћ имали су осиљени великаши, који су преко русага босанског (државног сабора) постављали краљеве и смјењивали их у складу са својим тренутним интересима. Наравно, у таквим околностима када краљевску круну имају захвалити неком од велможа, тако је и моћ и стварна власт посљедњих босанских краљева била само номинална и без стварне садржине.

Твртка је наслиједио Дабиша (1391-1395), за чије се владавине већ увелико осјећао раздор са босанским великашима. Такву ситуацију је искористио мађарски краљ Жигмунд, који је приморао Дабишу да се одрекне власти над Далмацијом и Хрватском и прими вазалне обавезе. Тако су само неколико година послије Тврткове смрти доведене у питање тековине његових освајања и моћи босанске државе.

Дабишу је наслиједила његова супруга Јелена Груба (1395-1398). Током њене владавине, ојачале су крупне велможе које су практично управљале већим дијелом државе, а најмоћнији међу њима били су Сандаљ Хранић Косача, Хрвоје Вукчић и Павле Раденовић. Они су водили самосталну политику и у склопу својих посједа су убирали царине чиме су директно подривали и слабили централну власт. Њена владавина је окончана у мају 1398. године, када ју је властела краљевине Босне, предвођена Хрвојем Вукчићем, лишила власти.

За новог краља русаг је изабрао Остоју. Као босански краљ владао је у два наврата. У првој владавини (1398-1404) одржавао је добре односе са великашима. Међутим, и он је збачен и протјеран из Босне када је дошао у сукоб са Хрвојем Вукчићем.

1404. године за новог краља изабран је Твртко II, по неким изворима ванбрачни син Твртка I. Неискусан и брзоплет, пао је у заробљеништво мађарског краља Жигмунда, што је искористио Остоја да се по други пут домогне власти (1412-1418). И његову другу владавину је обиљежила самовоља и међусобна борба великаша, и у том трнутку је 1415. године Хрвоје Вукчић позвао Турке у помоћ у борби против мађарског краља. Од тада па до пада Босне, Турци постају све значајнији политички и војни фактор у унутрашњим односима босанске државе.

Вјерски нејединствена, са сталним међусобним великашким обрачунима и све чешћим упадима турских чета, Босна и њени посљедњи владари дочекали су коначан пад под турску власт. Неколико година послије неуспјеле одбране Смедерева и пада Српске деспотовине, султан Мехмед II се окренуо са великом војском и према Босни. 1463. године опсјео је град Кључ, заробио и погубио посљедњег босанског краља Стефана Томашевића (1461-1463). Смрћу Стефана Томашевића престала је да постоји средњовјековна босанска држава, која ће бити претворена у један од турских пашалука.