Стара Србија, Рашка и косовска област под турском влашћу у другој половини ХIX и на почетку ХХ вијека (за 3. разред гимназије)

Турско царство је у другој половини ХIX и почетком ХХ вијека било веома заостала земља. У њеној привреди и друштву још увијек су преовладавали феудални односи, што се неповољно одражавало нарочито на хришћанско становништво на Косову, у Метохији и Рашкој. Младотурска револуција 1908. није измијенила постојеће односе. Истичући паролу “Османлијско царство Османлијама”, младотурци нису били у стању да воде демократску националну политику нити да радикално мијењају одрносе у привреди и друштву.

Сељаштво је и даље било најбројнија друштвена група. Дијелило се на малобројне слободне сељаке и многобројније кметове или чифчије (турска ријеч “чифч” која означава површину земље коју годишње може да обради један пар волова). Чифчије су прије свега били сељаци хришћани, тј. Срби, иако је међу њима било и муслимана, Албанаца и Турака. Положај чифчија био је веома тежак; обрађивали су земљу великих земљопосједника – читлуксахибија, који су присвајали највећи дио приноса. Најомрзнутија обавеза чифчија била је радна рента (ангарија), која се одржала до краја турске владавине. Тежак положај чифчија погоршало је и то што су их читлуксахибије могле да отерају са земље кад год су жељеле. Између читлуксахибија чифчија постојала је и та вјерска и национална супротност, јер су први били Турци и муслимани, а други претежно Срби и хришћани.

Косово, Метохија и Рашка су у овом времену биле најзаосталије српске земље. У сталној борби за одржање голог живота између двије жетве, притиснуто феудалним наметима, државним дажбинама и зеленашким капиталом, сељаштво није располагало средствима за набавку оруђа за повећање производње и приноса. Гвоздени плуг представљао је праву ријеткост а посједовали су га само феудалци. Због личне и имовинске несигурности изазване појавом разних разбојничких дружина, пристрасношћу управних и судских органа, недостатка одговарајућих законских прописа о земљишним односима, сељаштво је тешко одржавало и постојећи ниво производње а о повећању није могло бити ни ријечи.

На Косову, у Метохији и Рашкој послије Српске револуције код старосједелачког становништва стално се осјећала тежња за ослобођењем од турске власти. То су Србија и Црна Гора не само подржавале него и подстицале и помагале. У том правцу дјеловало је и српско православно свештенство. Истовремено кад и српски, развијао се и албански национални покрет, нарочито токо 70-их и 80-их година ХIX вијека.

Очекујући да ће Берлински конгрес ријешити албанско национално питање, група албанских крупних земљопосједника и племенских главара је 10. јуна 1878. у Призрену основала “Албанску лигу” (или “Призренска лига”). Међутим, захтјеви Лиге кретали су се од тежњи да Албанци остану под султановим суверенитетом до захтјева да европске велике силе обезбиједе албанску државну цјеловитост, и то на простору западне Македоније, Косова, Метохије, Рашке и дијелова Црне Горе (дакле, углавном на српским земљама). Ускоро се Лига подијелила, а 1881. и заратила са Турском, али је овај њихов отпор турска војска угушила.

Током турске владавине, а нарочито од XVIII вијека, простор Косова, Метохије и Рашке доживио је велике демографске промјене, и то на штету Срба. Исламизовани Албанци постепено су као сточари запосједали пашњаке а затим се спуштали у плодне косовске котлине и низије, потискујући старосједелачко српско становништво. Такво насељавање Албанаца често је извођено насилним методама, што турске власти нису спречавале јер су сматрале да ће помоћу једновјерних Албанаца лакше осигурати своју власт над Србима у које нису имали повјерење. У таквим околностима, а нарочито у вријеме ратова и устанака, српско становништво је било присиљено да се повлачи према сјеверу, тј. на територију Србије. На њихова напуштена имања долазили су и запосједали Албанци. До почетка ХХ вијека број Срба се преполовио на том простору.

Балканским ратовима 1912/1913, Косово, Метохија и Рашка ослобођени су од турске власти. Старосједелачко српско становништво учествовало је заједно са српском и црногорском војском у борби за национално и социјално ослобођење. Коначним ослобођењем, влада Краљевине Србије је покушала да поправи демографску слику на ослобођеном простору, али је избијање Првог свјетског рата засутавио план насељавања Срба.