Југославија у Другом свјетском рату (за 1. разреде средњих стручних школа), други дио

Устанци и рат 1941. и 1942. године

Окупацијом Југославије њено становништво је било убијано, прогањано, пљачкано и протеривано са својих огњишта, посебно Срби, Јевреји и Роми. Нијемци, Бугари, Мађари и усташе Анте Павелића у Хрватској, БиХ и Срему спроводили су насиље и терор. Терор и прогон били су повод за пружање спонтаног отпора народа. На територији НДХ устанак је почео да би се српско становништво заштитило од насиља. Још током маја 1941. долазило је до појединачних оружаних сукоба са окупаторима и усташама, а почетком јуна у источној Херцеговини је избио отворени устанак Срба, изазван усташким злочинима. Западна Босна је такође захваћена крајем јула 1941. српским отпором у околини Дрвара, као одговор на усташке злочине.

Након априлског слома и подјеле државе на окупираним просторима настала су два покрета отпора окупатору: четнички и партизански.

Пошто је избјегао заробљавање од стране њемачке војске у априлском рату, пуковник југословенске војске Драгољуб-Дража Михаиловић склонио се током маја 1941. са групом официра на Равну гору. На Равној гори око Михаиловића су се окупили истомишљеници који су чинили језгро покрета који је у народу упамћен као четнички покрет. Југословенска влада у избјеглиштву признала је овај покрет као регуларне војне јединице и њихов званичан назив био је Југословенска војска у отаџбини. Све до 1944. године избјегличка влада је одржавала контакте са четничким покретом, те утицала на стратегију и судбину овог покрета.

Партизански покрет организовала је Комунистичка партија Југославије са Јосипом Брозом Титом на челу. Борба за ослобођење земље за њих је била и борба против предратног уређења државе. У почетку оба покрета су сарађивала, а затим су ушли у отворени сукоб.

Михаиловић је истицао да је потребно организовати се у тајности, како би се избјегле непотребне жртве, а акције усклађивати са збивањима на савезничким фротовима. Насупрот Михаиловићу, КПЈ је након напада Њемачке на СССР позвала југословенске народе у борбу за ослобођење земље.

Прва партизанска акција било је убиство двојице Срба жандарма у Белој Цркви 7. јула 1941. од стране Жикице Јовановића Шпанца. Тај догађај је након рата проглашен као дан устанка народа у Србији, што је одражавало симболику предстојећег комунистичког обрачуна са старим режимом и државним поретком Краљевине Југославије.

Први већи оружани сукоб са њемачким јединицама у Србији био је напад Јадарског четничког одреда потпуковника Веселина Мисите на Лозницу крајем августа 1941. Лозница је ослобођена, а њемачки гарнизон приморан на предају.

До трајне сарадње између четника и партизана није дошло, иако су се Дража и Тито два пута састајали. Договор није био могућ јер су комунисти инсистирали на социјалној револуцији кроз коју би преузели власт, а четници инсистирали на одржању Краљевине Југославије.

У Црној Гори устанак је почео 13. јула 1941. Покренули су га комунисти, угледни људи и официри који нису хтјели да прихвате италијанску окупацију. У почетку су устаници имали успјеха и ослободили велики дио Црне Горе. Након веће италијанске офанзиве овај устанак је у јесен 1941. угушен.

Њемачка офанзива и страдање становништва

Њемачка команда није жељела толерисати ширење устанка у Србији па је у јесен 1941. предузела офанзиву чишћења територије од устаника. Примјењивана је наредба да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100, а за рањеног 50 Срба, цивила. Тако је у Крагујевцу, 21. окторбра 1941. стријељано више хиљада грађана, међу којима и ђаци крагујевачке гимназије и учитељске школе. Слична масовна убиства десила су се у Краљеву, Мачви и Јадру. Непријатељства између партизанских и четничких јединица допринијела су слабљењу устанка и означила су почетак грађанског рата. Њемачке јединице су угушиле устанак у Србији до краја 1941.

Грађански рат

Послије слома устанка у Србији, крајем 1941. руководство партизанског покрета се повукло у планинске крајеве БиХ, гдје су организовали пролетерске бригаде које нису биле везане за један простор. На слободним територијама партизани су хапсили и стријељали присталице четничког покрета. Такође, и четничке јединице којима је циљ био да искоријене комунисте и њихове присталице, починиле су бројне злочине. Борбе између четника и партизана водиле су се на територији Црне Горе, источне Херцеговине и у Босанској Крајини. Злочини су довели до револта, нарочито код патријархалног сељаштва, које је приступало четничким јединицама и допринијело слабљењу партизанског покрета на простору Црне Горе и у источној Херцеговини током 1942. Нажалост, сукоб четника и партизана у Црној Гори и источној Херцеговини донио је несагледиве посљедице, прије свега у чињеници да је у том сукобу страдало углавном српско становништво. Као реакција на усташке злочине над Србима у БиХ, услиједиле су одмазде појединих четничких јединица, посебно над муслиманским становништвом.

Битка на Козари

У прољеће 1942. партизански покрет је ојачао на Козари и у западној Босни па је ту створена већа слободна територија. Усташке и њемачке снаге покренуле су чишћење Козаре од партизана и њихових симпатизера и том приликом хтјеле разбити партизански одред, а казнена експедиција је одвела становништво у логоре, највише у Јасеновац. Ипак, по цијену нечувеног страдања Срба на Козари, партизански одред се одржао у западној Босни и у јесен 1942. постојала је слободна територија са центром у Бихаћу.

Од почетка рата комунисти су питање власти поставили у средиште своје политике па су свуда гдје је био јак партизански покрет формирали народноослободилачке одборе (НОО), као привремене органе нове власти. Даљи корак у формирању органа власти је скупштина у Бихаћу која је одржана новембра 1942. и на којој је створено Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).

Питања за ученике:

1. Зашто није дошло до сарадње партизана и четника?
2. Шта је грађански рат?