Религија у средњем вијеку

Још прије пропасти Западног римског царства црква се учврстила као снажна организација. И у новонасталим околностима варварских држава у Западној Европи током раног средњег вијека нашла је своје истакнуто мјесто у феудалном друштвеном систему. Постепено црква је постала један од највећих феудалних посједника, а своја имања је увећавала поклонима и завјештањима вјерника. Уз то, црква је имала и право на порез – десетак.

Црква је била организована по узору на државу. Свештеник је вјерску службу обављао у парохији, као најмањој црквеној јединици. Шира област, најчешће са сједиштем у граду, називала се епископија, којом је управљао епископ или бискуп. Више епископија сачињавало је архиепископију, на челу са архиепископом или надбискупом. Епископ града Рима постепено је стицао све већи углед и утицај, те се почео називати папом и наметао своје старјешинство осталим епископима. Папске амбиције нису се заустављале само на духовној превласти него су истицали и своја права у свјетовној власти.

За разлику од Запада гдје је римски папа постао неоспорни црквени поглавар, на Истоку су постојала четири црквена поглавара, односно патријарси. Они су столовали у Цариграду, Јерусалиму, Антиохији и Александрији.

Посебан облик црквеног организовања били су монаштво и манастири. Велики црквени земљишни посједи подстакли су дио вјерника да се удаље од свијета богатства и раскоши и да се повуку у пустињу и живе испоснички као усамљеници. Они ће се касније почети окупљати и оснивати манастире. Док су парохијски свештеници и епископи живјели међу лаицима, са народом, монаси или калуђери живјели су одвојено у манастирима у складу са манастирским правилима. Та правила су налагала да монах дан проводи у молитви, читању црквених списа и физичком раду. Старјешина манастира на Истоку звао се игуман, а на Западу опат. Поред поклона и завјештања, манастирски посједи ширили су се крчењем шума и исушивањем мочвара. Временом они ће постати моћна привредна средишта. Уз то, манастири у средњем вијеку су били и позната културна средишта са школама, књижевним и умјетничким радионицама и богатим библиотекама. У манастирима су се преписивале књиге, писала оригинална књижевна дјела и израђивали умјетнички предмети.

Улога цркве

Прије свега обавеза цркве и свештенства је да људе подучавају вјери, али се ту њена улога не завршава у средњем вијеку. Према црквеном учењу, свештеник је предодређен да Божјом милошћу дијели свете тајне. Свештеници чувају истинску вјеру од јеретичких учења, да као просветитељи дјелују у свјетовном образовању, да помажу сиромашне, болесне и угроожене. Такође, црква је доносила прописе о Божјем миру, настојећи да спријечи честе феудалне ратове и сукобе Имала је право на екскомуникацију, којом се непослушни вјерници искључују из хришћанске заједнице (забрана присуства богослужењу, сахрањивања на гробљу, причешћу). Исто тако, црква је имала право да забрани, односно да обустави цјелокупни вјерски живот једне области или земље и та казна се називала интердикт.

Велики црквени раскол

Губитком територија на Апенинском полуострву нестајала је и власт византијских царева а са њом и цариградских (васељенских) патријараха. Уз то, стари ривалитет између два црквена центра, Рима и Цариграда, допринио је да 1054. године дође до великог раскола у хришћанској цркви. Римски папа и васељенски патријарх један другог су проклели и искључили из цркве. Генерацијама послије овај раскол се сам још више продубљивао, и до данас још није превазиђен.

Питања:

1. Како су се називали и гдје су столовали највиши црквени великодостојници?
2. У чему је разлика између парохијског свештенста и монаштва?
3. Шта је екскомуникација?
4. Шта је интердикт?
5. Као је дошло до великог раскола у хришћанској цркви?