Српска револуција 1804-1815 (за 1. разреде средњих стручних школа)

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Османско царство крајем XVIII и почетком ХIX вијека

Од почетка XVIII вијека Османско царство наставља лагано да пропада. Држава је постепено падала у економску зависност и дугове који су уништили њене финансије. Док су феудалци повећавали експлоатацију сељака, држава је наметала нове и повећавала старе порезе, а истовремено се распадао и застарио и корумпирани државни апарат. Јањичари именују и смјењују султане, док везири немају стварног ауторитета. Паше у удаљеним областима отказују послушност, док Аустрија и Русја споља пријете да распарчају Османско царство. Насиља, анархија и нереди посебно погоршавају положај покореног хришћанског становништва, које се и даље стално буни очекујући помоћ у борби за ослобођење од хришћанских сила Аустрије и Русије.

Смањени приходи државе доводе до задуживања код богатих европских банкара, који слободно увозе своју робу уз минималне царине. Да би Османско царство извео из тог полуколонијалног статуса, султан Селим III (1789-1807) постепено и уз много напора, спровео је реформе у државној управи, финансијама и војсци, а све у циљу јачања централне власти и заустављања даљег пропадања. Покушао је да умјесто јањичара, који су били и највећи узрок анархије, уведе сталну војску по европском узору, али је наишао на снажан отпор конзервативних слојева османског друштва.

Београдски пашалук уочи Првог српског устанка

Завршетком Аустро-турског рата 1791. године Београдски пашалук је поново враћен Турској. Султан је дао амнестију Србима који су ратовали на страни Аустрије и предузете су мјере да се отклони незадовољство хришћана. Из пашалука су уклоњени јањичари, а посебним ферманима Србима је призната одређена самоуправа, слобода трговине и вјероисповјести. Поједини Срби почињу да се баве трговином и стичу знатну имовину, што ће их временом претворити у водећи слој српског становништва.

Међутим, напори турске владе да у Београдском пашалуку одрже ред нису уродили плодом. Непрекидни немири и развој догађаја у вези са Наполеоновим ратовима приморали су Порту да 1799. године да се јањичари врате у Београдски пашалук и да поново постану власници ранијих имања. Јањичари су ово оцијенили као слабост Порте, те су потпно преузели власт у пашалуку. Они су 1801. године убили београдског пашу Хаџи Мустафу, и завели своју власт на челу са четворицом дахија: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Повратак јањичара и завођење насилничке дахијске власти из основа су потресли живот у пашалуку. Виђенији Срби ужурбано раде на припремама за устанак. За те планоове дахије су убрзо сазнале и одлучиле да га спријече једном брзом акцијом. У јануару 1804. године изненада су ухватили и побили око 150 истакнутих људи (тзв. сјеча кнезова). Ово крвопролиће требало је да застраши Србе и спријечи устанак, али умјесто тога оно је само убрзало његово избијање. Тај догађај се сматра као непосредни повод за Први српски устанак.

Буна на дахије и почетак Првог српског устанка

У селу Орашац, у Шумадији се 14. фебруара 1804. године окупио велики број устаника, па је одлучено да се поведе заједничка борба против дахија. За вођу устанка изабран је Карађорђе (Ђорђе) Петровић. Циљ устанка је био да се са власти збаце дахије, али да Срби остану вјерни султану. Борбе су готово итовремоо отпочеле у свих девет нахија Београдског пашалука. Сва четворица дахија су били поражени и похватани, а затим погубљени. Послије тога Срби ступају у преговоре са Портом, али она одбија да испуни све српске захтјеве, па се устанак наставио, сад и против Османског царства. Турска влада наређује околним пашама да са војском угуше устанак. Тада долази до неколико великих битака у којима су устаници поразили редовну турску војску. то су битке на Иванковцу 1805, на Мишару и Делиграду 1806, те ослобађање Београда и Шапца исте 1806. године. Од 1807. године устаници успостављају контакте са Русијом, која од тада помаже устанак новцем и код Порте се заузима за српске захтјеве. Такође, током те године Срби су заједно са Русима потукли Турке на Штубику и Малајници, ослободили Неготинску крајину, а затим заузели Јадар и Рађевину те ослободили Ужице. Убрзо потом Руси су са Турцима закључили примирје (због односа са Француском) а то примирје је обухватило и Србе.

Рат са Турцима је настављен 1809. године, опет на захтјев и наговор Русије која се опет нашла у рату са Турском. Овог пута Срби су предузели офанзиву у три правца: према Босни, према Новопазарском санџаку и ка Нишу. У тим борбама Срби су очекивали помоћ Руса али је та помоћ изостала. Усљед тога, дошло је до пораза устаника, пропасти офанзиве и повлачења у Београдски пашалук. Најтежи пораз устаници су доживјели код Ниша, у бици на Чегру, у којој је погинуо и славни војвода Стеван Синђелић.

1810. године Срби су поново успоставили сарадњу са Русима и освојили неколико мјеста (Неготин, Кладово, Брзу Паланку, Прахово), а извојевали су и значајне побједе код Варварина и Лознице. Због надолазећег рата са Наполеоном, Русија је 1812. године је са Турском склопила примирје у Букурешту. Осми члан тог споразума односио се на Србе, који се Порта обавезује да ће устаницима дати амнестију и самоуправу, а да ће Срби вратити Турцима утврђена мјеста и плаћати умјерени данак. Међутим, до коначног договора са Турцима није дошло јер се Срби никако нису хтјели вратити у положај раје. Због тога је у љето 1813. године велика турска војска упала у пашалук, а устаници нису имали снаге да се одбране. Коначна пропаст Првог српског устанка означио је Карађорђев прелазак у Аустрију у јесен 1813. године. Земља је ппоново препуштена Турцима који су загосподарили Србијом. У страху од турске одмазде велики број становника је пребјегао преко Саве у Срем и Банат.

Организација устаничке власти

Упоредо са ратним успјесима, у Србији су настале и друге промјене. Већ у првим ратним гоиднама показало се да старјешински слој води главну ријеч, а пословична неслога међу њима, самовоља и богаћење биће и један од главних разлога ратног пораза 1813. године. Уз Карађорђа, као врховног вожда, први орган власти био је Правитељствујушчи совјет сербски, формиран 1805. године, у који су улазило представници нахија. Први предсједник Совјета био је прота Матија Ненадовић. Совејт је ускоро преуређен тако што су створена попечитељства са шест попечитеља (министара), који су водили по једну грану државне управе, док су остали чланови Совјета чинили Врховнии земаљски суд.

Значај Првог српског устанка

Иако се заршио поразом, Први српски устанак један је од најзначајнијих догађаја у историји српског народа. Њиме је почела борба српског народа за коначно ослобођење од турске власти и за стварање националне државе. По свом карактеру устанак је био велики антифеудални и националноослободилачки покрет, који је рјешавао сва битна питања грађанске револуције. Такође, битно је утицао на јачање националноослободилачких покрета осталих покорених народа у Османском царству.

Питања за ученике:

1. Какве су прилике владале у Османском царству и Београдском пашалуку уочи избијања устанка?
2. Зашто реформе Селима III нису успјеле?
3. Који је непосредни повод за Први српски устанак?
4. Каква је организација власти у устаничкој Србији?
5. Зашто су одредбе Букурешког мира биле неприхватљиве за устанике?
6. Који је значај Првог српског устанка?