Оружани покрети отпора и устанци 1941. (за 4. разред гимназије)

Окупацијом Југославије њено становништво је било убијано, прогањано, пљачкано и протјеривано са својих огњишта, посебно Срби, Јевреји и Роми. Нијемци, усташе у НДХ, Бугари и Мађари спроводили су насиље и терор, што ће бити и повод за пружање спонтаног отпора народа.

На територији НДХ устанак је почео да би се српско становништво заштитило од насиља. Још у току маја 1941. долазило је до појединачних оружаних сукоба са окупаторима и усташама, апочетком јуна 1941. године у источној Херцеговини је избио отворени устанак Срба, изазван усташким злочинима. Западна Босна је, такође, захваћена крајем јула 1941. српским отпором у околини Дрвара, као одговор на усташке злочине.

Покрети отпора

Након априлског слома и подјеле државе на окупираним подручјима настала су два покрета отпора окупатору: четнички и партизански.

Након избјегавања заробљавања од стране њемачке војске у априлском рату, пуковник југословенске војске Драгољуб-Дража Михаиловић склонио се током маја 1941. са групом официра на Равну гору. На Равној гори око Михаиловића су се окупили истомишљеници који су чинили језгро покрета који је у народу упамћен као четнички покрет. Четничке јединице су од стране избјегличке владе у Лондону признате као регуларна војска, па је њен званични назив био Југословенска восјка у отаџбини. За емигрантску владу, јединице Драже Михаиловића су биле једина војска коју су признавали и са којом су одржавали контакте све до 1944.

Партизански покрет је организовала Комунистичка партија Југославије, са Јосипом Брозом Титом на челу. Борба за ослобођење земље за њих је уједно била и борба против предратног уређења државе. У почетку оба покрета отопа су сарађивала, али су већ од јесени 1941. ушли у отворени сукоб.

Михаиловић је истицао да је потребно организовати се у тајности, како би се избјегле непотребне жртве, а акције да се усклађују са са збивањима на савезничким фронтовима. Насупрот Михаиловићу, комунисти су након напада Њемачке на СССР позвали југословенске народе у отворену борбу за ослобођење земље.

Прва партизанска акција била је убиство двојице Срба жандарма у Белој Цркви 7. јула 1941. од стране Жикице Јовановића Шпанца. То је након рата проглашено као дан устанка народа Србије јер је Шпанац тада пуцао у жандарме, што је одражавало симболику предстојећег комунистичког обрачуна са старим режимом и државним поретком Краљевине Југославије.

Први већи оружани сукоб са њемачким јединицама у Србији био је напад Јадарског четничког покртета потпуковника Веселина Мисите на Лозницу крајем августа 1941. Лозница је ослобођена а њемачки гарнизн је приморан на предају. Након Лознице борбе су настављене па су њемачки војници на многим мјестима у Србији све чешће били у сукобу са партизанским и четничким јединицама.

Без обзира што је њемачки притисак био све већи, до трајне сарадње између четника и партизана није дошло, иаоко су Дража и Тито два пута састајали. Догово није био могућ јер су комунисти инсистирали на социјалној револуцији кроз коју би преузели власт, док су четници инсистирали на обнови и одржању Краљевине Југославије.

У Црној Гори устанак је почео 13. јула 1941. Покренули су га комунисти, угледни људи и официри који су одбили да прихвате италијанску окупацију. У почетку су устаници имали успјеха ослободивши велики дио Црне Горе, али је устанак угушен након веће италијанске офанзиве.

Њемачка команда није жељела толерисати ширење устанка у Србији па је у јесен 1941. предузела офанзиву чишћења територије од устаника. Примјењивана је наредба да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 становника, а за рањеног 50. Тако је, као знак одмазде, 21. октобра 1941. у Крагујевцу стријељано више хиљада грађана, међу њима и ђаци крагујевачке Гимназије и Учитељске школе. Слична масовна убиства десила су се у Краљеву, Мачви и Јадру. Непријатељства између партизанских и четничких јединица допринијела су слабљењу устанка и означила почетак грађанског рата. Њемачке јединице угушиле су устанак у Србији до краја 1941. године.

Послије слома устанка у Србији, крајем 1941. руководство партизанског покрета се повукло у планинске крајеве БиХ, гдје су организовали пролетерске бригаде које нису биле везане за један простор. На слободним територијама партизани су хапсили и стијељали присталице четничког покрета. Такође, и четничке јединице којима је циљ био да искоријене комунисте и њихове присталице, починиле су бројне злочине. Борбе између четника и партизана водиле су се на територији Црне Горе, источне Херцеговине и у Босанској крајини. Злочини су довели до револта, нарочито код патријархалног сељаштва, које је приступало четничким јеидницама и допринијело слабљењу партизанског покрета на простору Црне Горе и у источној Херцеговини током 1942. године. Сукоб између четника и партизана довео је до несагледивих посљедица, прије свега јер је у том сукобу страдало углавном српско становништво. Као реакција на усташке злочине над Србима у БиХ, услиједиле су дмазде појединих четничких јединица, посебно над муслиманским становништвом.

Питања за ученике:

1. Зашто се током 1941. године међу Србима јављају два покрета отпора?
2. Зашто није дошло до сарадње партизанаи четника?
3. Које су посљедице сукоба између ова два покрета отпора?