Српска револуција 1804-1815 (за 1. разреде средњих стручних школа), други дио

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

Након што је угушен Први српски устанак, отпочела је масовна турска одмазда које је пријетила да се сво српско становништво исели из Београдског пашалука. Да би се то избјегло, Хуршид-паша је објавио амнестију за учеснике устанка јер се бојао да ће цијели пашалук остати пуст. Након тога је поставио домаће кнезове у 12 нахија о вратио се у цариград. Већина српских старјешина из времена Првог српског устанка је напустило земљу, а међу ријеткима који су остали са народом били су Милош Обреновић, Хаџи-Продан Глигоријевић и Станоје Главаш. У почетку Милош Обреновић је постављен за кнеза рудничке нахиј, а касније и крагујевачке и чачанске. Сулејман-паша Скопљак постављен је за везира у Београдском пашалуку, а његова страховлада и терор убрзо ће довести до новог отпора међу Србима.

Хаџи-Проданова буна

У јесен 1814. године избила је буна у чачанском крају, позната под називом Хаџи-Проданова буна. Буна је избила спонтано, имала је локални карактер и била је усмјерена против чачанског муселима. Због неповољног времена када је избила, Милош Обреновић, као највиђенији кнез, одбио је да се прикључи побуни. Буна је сурово угушена, а Хаџи-Продан је морао да бјежи преко Саве у Аустрију.

Ток Другог српског устанка

Турска насиља су се наставила, владала је општа несигурност. Народни прваци поново су се почели договарати о дизању новог устанка. На сабору у Такову, 23. априла 1815. године, окупио се народ рудничко-таковског краја са намјером да крене у борбу против Османлија. Једногласно су изабрали Милоша Обреновића за вођу и одмах кренули у жестоке борбе. Иако је уу односу на први устанак овај временски био много краћи, борбе су биле такође биле веома тешке. Током 1815. године Срби су однијели неколико побједа над турском војском, у бојевима на Љубићу, Дружетићу, код Обреновца.

Поучен искуством Првог српског устанка, Милош није намјеравао дуго да ратује против султана. Његов план био је да ратне успјехе искористи као полазну основу за преговоре са Портом. Са београдским везиром Марашли Али-пашом постигао је усмени договор, али који је поштован. На осноову тог споразума, договорено је да убудуће харач прикупљају искључиво српске старјешине како би се избјегли зулуми и злоупотребе; да се у свим нахијама поред турског муселима постави и по један српски кнез; и да се у Београду образује Народна канцеларија од 12 српских кнезова. Турска војска је постављена по градовима, али јој је забрањено кретање у села. Као гаранцију поштивања овог споразума, Срби су задржали своје оружје. Овим усменим договором између Милоша и Марашли Али-паше завршен је Други српски устанак.

Први и Други српски устанак заједно, тј. борбе вођене од 1804. до 1815. године однијеле су преко 150.000 људских живота. Сматра се да је страдало 21% становништва Београдског пашалука.

Борба за аутономију

Наредних 15 година Милош Обреновић управљао готово самостално, непрекидно водећи преговоре за проширивање српских повластица. Његова политика могла би се оцијенити као упорна, вјешта и поткупљивачка. Такође, српским захтјевима и Милошевој политици ишла је на руку и Русија, која је стално вршила притиске на турску владу на испуњавању њених обавеза.

Као круна дугогодишњих преговора дошао је хатишериф из 1830. године. Њиме је Србија призната као аутономна кнежевина у саставу Османског царства, а посебним бератом Милош је признат за насљедног српског кнеза. Још један хатишериф султан је издао 1833. године, којим је Србија била проширена за шест нахија. Овим документима Србија је постала аутономна кнежевина која је признавала врховну власт султана и плаћала порез, али је унутрашње уређење регулисала потпуно самостално.

Питања за ученике:

1. Зашто Хаџи-Проданова буна није имала изгледе за успјех?
2. Који су разлози избијања Другог српског устанка?
3. Шта је српски народ постигао борбом у Другом српском устанку?
4. Која права је Србија добила Хатишерифом из 1830. године?