Култура памћења или култура сјећања је симболичко насљеђе представљено у текстовима, церемонијама, споменицима, прославама, светим списима и другим медијима чија је сврха да нас подсјете на све што се десило у прошлости, било који рат и било које страдање.
Јевреји су народ који највише и најбоље његује културу сјећања. Они не допуштају да њихови потомци не сазнају до детаља голготу коју су прошли кроз времена, а посебно у току Другог свјетског рата. Јад Вашем је установа у Израелу која се бави само очувањем сјећања на јеврејске жртве холокауста. Они су народ који својим потомцима од малих ногу усађује у памћење страдања њихових предака. По узору на њих и на нашим просторима, првенствено у школама, почиње све више да се његује култура сјећања. У склопу тога ми обиљежавамо Дане сјећања, који се обиљежавају у задњој седмици априла мјесеца јер су тада спашени посљедњи преживјели логораши из Јасеновца.
Чланови Новинарске секције: Ана Марковић, Горана Лукић, Живан Лабус и Михајло Плавшић урадили су истраживачки рад о преживјелима из Другог св. рата и посљедњег Отаџбинског рата. Они су то презентовали ученицима и професорима 27. априла у амфитеатру у оквиру два школска часа. На овај начин ученици су имали прилику да присуствују једном другачијем историјском часу. Они су чули само четири приче, а увидјели да је таквих прича много у њиховом окружењу, међу њиховом родбином, комшијама, пријатељима…
Након уводног дијела у којем су ученици могли чути зашто се обиљежавају Дани сјећања и шта је уопште култура памћења, члан Рецитаторске секције Милица Радовановић рецитовала је пјесму Плава гробница, Милутина Бојића, која говори о страдању Срба у Првом св. рату. Након тога сваки од четири ученика кроз презентацију и говор представио је своју причу. Живан нам је испричао причу Драгољуба Благојевића, оца наше директорице, који је одрастао као Омер Синановић и тек као одрастао човјек сазнао своје право поријекло. Горана нам је испричала причу баке Миље Зечевић, која је у посљедњем рату изгубила три сина и мужа. Михајло нам је испричао причу Василије Матић, која је род нашој ученици Наталији Ђукић, а коју је сама Наталија истражила и припремила. И напослијетку, Ана нам је испричала причу своје прабаке Кристине Марковић, која је губила породицу и у Другом св. рату и Отаџбинском рату.
Дани сјећања посвећени су жртвама и преживјелима чију прича треба чути. Њихов задатак је да нам причају, а наш је да те приче преносимо даље. Треба имати на уму да треба опростити али никад заборавити. Страдање српског народа мора се помињати и култура сјећања мора се његовати.
Надамо се да смо подстакли ученике да и сами у својим породицама истражују овакве ствари, да његују своју прошлост и стално је одржавају сјећању.
