У сриједу, дана 11. маја, напустио нас је професор математике у пензији Драгомир Тадић, познатији под именом Драган. Професор је радио у нашој школи дуги низ година, а потом је отишао у пензију и у њој уживао такође један низ година. Сахрана је одржана у петак, а тим поводом наш проф. српског језика у пензији Теодор Трифуновић написао је некролог о свом колеги и пријатељу.
Некролог доносимо овдје у цијелости, па прочитајте.
Вријеме је исјечак вјечности. Људски је живот исјечак времена, ми смо тек исјечак исјечка у људској пролазности. Вријеме није у нашим рукама! Живот се на концу доима као тренутак у предворју смрти! Шта је човјек, свјестан смрти, а мора бит човјек!
Рајске стазе и трновити животни путеви нису у свијету праведно раздијељени. Велики су они који се по трњу издижу до звијезда. Велики су ти малени прости људи, као што си ти био, драги колега, који су сагорели часно носећи свој крст – на коме се укрштала благост, доброта и љубав! Сигуран сам, и више од тога, да се у овако формулисан оквир угнијездио читав живот драгог нам колеге Драгана Тадића, цијењеног професора математике, полиглоте по унутрашњој вокацији и страственог бродског фотографа.
У интервју датом Бродским новинама од 30. августа прошле године, разговор с професором Тадићем новинар је започео ријечима – цитирам: „Прије 83 године (дакле 1939) у Бајиној Башти рођен је Драган Тадић. У тој варошици западног дијела Србије завршио је основну школу, као и занат. Потом се образовао за наставника, а по завршетку природно–математичког факултета постаје професор математике. Бавио се и фотографијом, а говори више свјетских језика.“ крај цитата – напомињем, говорио је руски, француски и енглески.
Слиједећи ток личне исповијести забиљежене новинарским микрофоном, професор Драган открива да је са три године остао без оца с мајком и тројицом браће. Живјели су у изузетно тешким приликама, у кући није било часовника, али Драган никад није закаснио у школу удаљену осам колиметара пјешачећи по леду, киши, снијегу, вјетру. Када је на послу са завршеним занатом, остао без прстију лијеве руке, свјестан да обје руке треба да зарађују, Драган се одлучује за студиј математике, и поред изузетног дара за језике, историју у географију, јер је процијенио да ће с том професијом лакше наћи сигуран посао и кров над главом! И нашао га је 13. новембра 1973. године у Средњошколском центру у нашем Броду, гдје ради до пензионисања.
Драган је био је први професор који се након избјеглиштва 1992. вратио у своју школу – у том тренутку као једини професор математике! Математика, ђаци, и фотографија као хоби, испунили су му живот! Извео је на пут десетине генерација, хиљадама ђака гледао је у лице и очи – снимио је на хиљаде фотографија од којих је мноштво поклонио за успомену!
Драги колега, претијесно би било овдје на твоме почивалишту, кад би било реално и могуће, да се окупе бројни пријатељи, сви твоји бивши ђаци и њихови родитељи, радне колеге, силна ријека суграђана из града и околине које си фотографисао и познавао, које си задужио лијепом ријечју, корисним савјетом и добрим чином! Своје животно правило сажео је – ваља позитивно размишљати и чинити добра дјела па ће све доћи на своје! Говорио је: дању не одмарам, имаћу кад. Рад и част били су Драгонова златна имовина!
Професор Драган говорио је својим ђацима како човјек у датим животним околностима мора да се одлучи између онога што воли и онога што доноси хљеб! Савјетовао им је да имају повјерење у себе, да само упорност и озбиљан рад воде успјеху, потврђујући речено сопственим примјером – како је сваки пријављен испит на ПМФ-у полагао из првог покушаја! Драги колега, неријетко дјеца са села, какав си био, понесу неку фанатичну културу рада без предаха, високе радне етике и крајње истрајности и одговорности. Носио си, Драгане, часно и достојанствено задату породичну и родитељску бригу, увијек мање за себе – више за ближње, а по унутрашњој заповијести своје племените душе!
Драги колега Драгане!
Опраштамо се од Тебе свјесни неминовности да се наше људско вријеме немилосрдно мјери и рачуна, а све што има мјеру има и свој крај, тако и живот наш! Пјесници рекоше сви смо мртви само се редом сахрањујемо! Сви ћемо ми у датом тренутку путем којим данас Ти одлазиш!
Опраштамо се од Тебе прожети гордошћу што смо као Твоји савременици, твоје школске колеге и познаници дијелили једно људско вријеме – тако што си нас Ти својим пријатељством, својим људским чином и познанством чинио вазда бољим и срећнијим. Наравно, да за подвижнике, за прегаоце попут тебе, никад у свијету нема достојна признања, ни праве награде!
У име колектива средње школе – искрено саучешће твојој породици и родбини! Твоја породица, пријатељи, колеге из средње школе, твоји суграђани опраштају се од тебе с тугом и болом. Најтеже је твојим најближим, супрузи Златинки и сину Дејану. Твоји унуци: Бојан, Марко и Никола могу бити поносни на дједа који их је неизмјерно волио!
Збогом драги колега! Хвала ти Драгане, у своје име лично, за све наше незаборавне разговоре – остао си велики у обичним малим стварима наших живота – Човјек!
Нека ти је вјечна слава и хвала на Твојој доброти!
Почивај у заслуженом миру!
Брод, 12. 5. 2023. Теодор Трифуновић
