Појава Турака Османлија на Балкану (за 2. разред гимназије), први дио

Средином XIV вијека Европу су погодила два крупна догађаја која ће по својим посљедицама имати далекосежан значај. Први је епидемија куге, која се трговачким везама проширила са Блиског истока широм Европе. Прецизних података о размјерама жртава од куге нема, а неке процјене се крећу од 30 до 50% укупног тадашњег европског становништва. Други догађај је појава Турака Османлија. Током XIII вијека у сјеверозападном дијелу Мале Азије настао је емират у саставу Селџучког султаната. Крајем тог вијека Осман (по коме је ова грана Турака и добила назив – Османлије) се потпуно осмосталио и почео да осваја византијске градове и области у Малој Азији. Створивши базу у Малој Азији они се постепено окрећу и ка Европи, користећи се унутрашњим неприликама и грађанским ратом у Византији.

Прекретницу у османлијским освајањима представља освајање града Галипоља 1354. године, првог утврђења на европској страни мореуза. Тај град ће постати мостобран и одскочна даска за њихов даљи продор на Балкану. Пред крај своје владавине српски цар Душан, предосјећајући надолазећу опасност, покушао је повести заједничку хришћанску акцију за њихово протеривање из Европе. Кад је тај план пропао, и кад су немири у Византији настављени, Османлије то користе за учвршћивање и даље ширење. Између 1360. и 1363. године заузели су градове у Бугарској Димотику, Једрене и Пловдив. Од тада је Једрене постало европска престоница нарастајућег царства, док је град Бруса то била у Анадолији (Малој Азији). Османско царство ће имати двије престонице све до освајања Цариграда 1453. године.

Феудално растројство и расуло осталих балканских држава у то доба такође је погодовало ширењу турске државе и власти. Још за живота посљедњег Немањића, цара Уроша, Српско царство се распало на низ самосталних феудалних области: Душанов полубрат Симеон Синиша владао је у Епиру и Тесалији, браћа краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњавчевићи управљали су македонским областима, браћа Балшићи у Зети, кнез Лазар Хребељановић у Поморављу, Никола Алтомановић у западној Србији и Вук Бранковић на Косову. У таквим околностима, међусобно завађени српски великаши нису били у стању да самостално се супротставе сталним пљачкашким упадима турских чета (тзв. акинџија).

Кључни тренутак у даљим турским продорима и ширењу њихове власти представљала је Маричка битка. До ње је дошло 26. септембра 1371. године, када су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић са својим снагама покушали да протерају Турке са Балкана. Иако надмоћнија, српска војска је улетила у замку и на препад, током ноћи, отпочео је изненадни турски напад на неприпремљеног противника. О размјерама страдања српске војске код Черномена говори и чињеница да су обојица браће Мрњавчевић погинула у тој бици. Маричка битка представљала је најдалекосежнију турску побједу прије освајања Цариграда. Колико су остали владари на Балкану били застрашени и импресионирани овом турском побједом говори и чињеница да је Вукашинов син краљ Марко признао врховну султанову власт. Исто то је учинио чак и византијски цар. И то много говори о стању Византије у том тренутку и угледу њеног цара; од некадашњег вјеровања о универзалној царској власти у цијелој хришћанској екумени, коме сви хришћански владари дугују вазалну вјерност – дошло се до ситуације да сад византијски цар полаже вазалну заклетву, и то нехришћанском владару.

Питања за ученике:

1. Који су догађаји пресудно утицали да се Османлије учрсте на Балканском полуострву?
2. У каквом стању балканске државе дочекују турска освајања?
3. Значај и посљедице Маричке битке.