Унутрашња превирања и дезинтеграциона политика од 60-их година до 1991. године (за 4. разред гимназије), први дио

Прекретницу послије које почиње разједињавање југословенске федерације представљао је Брионски пленум 1966. године. Иако је званичноо обнародовано да је то био обрачун са УДБ-ом (Управом државне безбједности), његова суштина била је борба око власти у највишем руководству земље. Најављивана демократизација друштва се претворила у његову децентарлизацију, односно у разграђивање Југославије. Један централни, југословенски етатизам замијењен је са осам републичких-покрајинских. Разбијањем УДБ-е и њених овлашћења створене су повољне претпоставке за даљу дезинтеграцију и бујање национализма.

Прву виднију манифестацију национализма послије Брионског пленума представља “Декларација о положају и називу хрватског књижевног језика” из марта 1967. године. Овом декларацијом су Хрвати напустили Новосадски договор из 1954. у коме је констатовано да је “народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик”.

Незадовољство у народу ширило се и под утицајем сталног повећања незапослености, пада морала, богаћења без рада, као и нерјешавања акутних проблема (Косово, социјалне разлике, појава “црвене буржоазије”). 1968. године избиле су демонстрације студената који су тражили корјените промјене и рјешавање политичке, економске и моралне кризе у друштву. Схватајући озбиљност ситуације, Тито се преко телевизије обратио студентима, дао подршку њиховим захтјевима и обећао да ће бити ријешени. Међутим, све је остало на тим обећањима.

Исте, 1968. године дошло је и до великих немира на Косову и Метохији. Шиптарски сепаратисти, ослобођени контроле расформиране УДБ-е, почињу да отворено спроводе плано стварању “велике Албаније”. На Србе и Црногорце врши се систематски притисак за њихово исељавање са Космета, тражен је нови устав и ситицане су пароле “Косово – република”. Такође, захтијевали су да се Космету прикључедијелови западне Македоније и Црне Горе насељени албанским станоовништвом.

Бујању национализма и унутрашњим превирањима у Хрватској и Југославији допрнијела је и 10. сједница ЦК СК Хрватске 1970. На њој је “унитаризам” оцијењен као највећа опасност за југословенско друштво. Иза свега овога је стајао Владимир Бакарић, дугогодишњи Брозов најближи сарадник. Из овакве националистичке концепције нагло се разбуктао тзв. Маспок (тј. масовни покрет за стварање самосталне Хрватске). У вријеме Маспока 1970-1971. године националистичке страсти и мржња према Србима у Хрватској попримају веома опасне размјере. Доста оклијевајући, Броз је тек послије 21. сједнице Предсједништва ЦК СКЈ (крајем 1971) осудио партијско руководство Хрватске које је било приморано да поднесе оставке (Савка Дапчевић Кучан, Мико Трипало).

Догађаји у Хрватској 1970-1971. године имали су извјестан утицај и на руководство комуниста у Србији, на чијем челу су били Марко Никезић и Латинка Перовић. Уочавајући тендеције национализма у Хрватској, руководство Србије је схватило да се мора више окренути Србији и њеним интересима и ослањати се на властите снаге и средства. Као и у случају Маспока у Хрватској, Броз се у улози врховног абитра и неоспорног ауторитета појављује и смјењује “либералистичко” руководство Србије и тако по методу симетрије донекле умирује дио хрватске јавности због смјењивања хрватског руководства.

Даљем разбуктавању национализма много је допринио и Устав из 1974. године, који је и de jure и de facto Југославију конституисао на конфедералним принципима.

Питања за ученике:

1. Зашто је пад Александра Ранковића и разградња савезне УДБ-е био тако значајан по јединство Југославије?
2. Која су жаришта политичких дешавања била најопаснија по јединство Југославије?
3. Размисли и оцијени зашто Југославија није могла постојати на конфедералним основама, тј. без идеје интегралног југословенства.