Ове године обиљежава се 107 година од стварања логора у Добоју у којем је било заробљено више од 45 000 Срба, од најмлађег до најстаријег. Ово је један од логора који је нама веома близу географски па је саосјећање са страдалима још веће, иако српски народ треба да осјећа емпатију према жртвама свих ратова који су нас задесили.
Поводом ове годишњице наш проф. историје, Ненад Џабић, припремио је предавање које су професори прочитали ученицима на часовима, тако да је један школски час посвећен сјећању на жртве.
Комплетно предавање можете пронаћи у наставку јер сматрамо да можда не знамо довољно о дешавањима у нашој близини, а свакако би требало да знамо.
107. годишњица логора у Добоју
„Када сам као љекар упозорио команданта логора (аустроугарског официра)… да се обољелима од тешких цријевних болести даје као храна искључиво сува храна, тај господин ми је једноставно одговорио: „Ја, па шта ћемо. У историји се дешава да неке нације нестају, а друге се дижу… па шта се може против тога чинити, да овог пута нестане српске нације.“
Ово је свједочење доктора Јосипа Шкарића о судбини интернираних и присилно затворених српских заробљеника у логору у Добоју, али и о нечовјечном односу и равнодушности више германске расе према нестанку цијелог једног народа. Била је то и својеврсна генерална проба за још драстичније системе концентрационих логора у Другом свјетском рату, у коме су планирана и извршавана истребљења цијелих народа и раса на територији Трећег Рајха и Независне Државе Хрватске.
Логор у Добоју основан је 27. децембра 1915. године и њему је било заточено 45.791 Срба. У логору је убијено више од 12.000 Срба, а само у априлу 1916. године умрло је 643 дјеце. Логор је затворен 5. јула 1917. године, када аустроугарске власти више нису хтјеле ни могле да хране заробљене Србе. Из овог логора отишли су многи транспорти у друге аустроугарске логоре, као што је Арад, Нежидер или Шопроњек… Посљедњи транспорт из добојског логора кренуо је у Шопроњек 4. фебруара 1917. Отишло је 14 деце, 10 жена и 5 мушкараца. Иако је међу њима било и дјеце са једва четири године, ипак су сви, у то доба године, послати из Добоја у отвореном вагону. Преживјеле логораше су враћали на згаришта гдје их је чекала нова биједа и глад јер се ваљало хранити травом и кором од дрвета јер им је имовина била одузета или уништена. У логору је био заточен и велики дио српске интелигенције. Ту је, рецимо, био интернирац и познати српски писац Борисав Станковић.
Након Сарајевског атентата Гаврила Принципа, као и након дужег тражења разлога за улазак у рат од стране Аустроугарске, Срби су колективно у монархији означени као расадник бунтовништва и реметилачки фактор. То је повлачило бројне посљедице, међу којима и плански спроведену масовну изолацију. Грађевине за смјештај интернираца у Добоју биле су
штале-коњушнице за болесне коње аустроугарске војске прије рата, никада очишћене и дезинфиковане. Хигијенски и здравствени услови били су испод сваког минимума. О каквом се односу према Србима радило говори и наредба аустроугарске врховне команде команданту логора у Добоју: „Са интернирцима поступати без интервенције суца, на основу нужне ратне одбране према војничкој командантској моћи…“ У каснијем извјештају из Сарајева у Беч наведено: „Како је наређење војне команде налагало најстрожији и најдраконскији поступак с овим интернирцима, учињено је све што се могло да се што прије и што више интернираца уништи…“
У спомен жртвама логора код Цркве Св. апостола Петра и Павла у Добоју је подигнут споменик који се састоји од гранитног постоља и обелиска који се завршава крстом. Приликом освећења спомен-костурнице и споменика 1938. године, у близини Храма Светих апостола Петра и Павла, свештеник с Пала, Симо Беговиh, рекао је: „Ти су несретници побјегли у Србију и Црну Гору да се спасу од шуцкорских звјерстава, а после окупације Србије и Црне Горе, 1915. године, снашла их је овде у Добоју још гора судбина. Зато је Добој – српска Голгота!“
Власт НДХ је одмах након налета у Добоју је 27. јуна 1941. године минирала је
спомен-костурницу. Након ослобођења, 1954. године, споменик је обновљен и рестауриран без крсног знамења. Крст је враћен након оснивања Републике Српске. На плочи на споменику пише да је датум обнављања 6. новембар 1993. године. Нови, други по реду, споменик подигнут је у Добоју 1. јула 2016. године, када је откривен и освећен. Овај споменик је подигнут у близини жељезничке станице на мјесту гдје су се налазиле коњушнице аустроугарске војске у којима је затварано и мучено српско живље.
Дан 27. децембар 1915. представља још један значајан и крвав датум наше историје и још једна страшна опомена које посљедице може произвести свјесно или несвјесно заборављање жртава наших предака. Тај заборав смо тешко и вишеструко платили потоњим страдањима нашег народа током ХХ вијека.
Слава им.
Проф. историје Ненад Џабић
