У четвртак, 26. децембра, у амфитеатру наше школе одржана је комеморација и одана почаст нашем професору и радном колеги Илији Калаверу. Присутнима, који су на овај начин жељели одати почаст своме колеги и пријатељу, обратили су се професори Ненад Џабић, Теодор Трифуновић, Мићо Бојић, директорица школе Драгица Ивановић, те педагог школе, као његов ученик, испричавши пар анегдота са часова код професора Илије, Ведран Пјанић.
Са великим пијететом сви говорници су истакли доброту, скромност, смиреност и хуманост професора Калавера. Професор Калавер по својим људским, хуманим, педагошким квалитетима био је истински јединствен. Пажња коју је придавао људским осјећањима, мислима и дјелима, доброћудност и искреност су особине које су га красиле. Од својих лијепих особина, битно је истаћи да је професор Калавер увијек био најприје човјек, па тек онда професор.
Тих и нечујан, какав је био и у нашој школи, тако нас је тихо и нечујно и напустио, прво одлазећи из нашег града у свој родни и вољени Гламоч, а потом напуштајући нас заувијек.
Хвала Вам професоре за све дивне ријечи које сте изрекли, све испредаване лекције, испричане приче, за све анегдоте са Ваших часова, била би порука његових бивших ученика.
Вјечна Вам слава и хвала, професоре!
Комеморативни текст професора Ненада Џабића
Опраштати се од пријатеља или радних колега није најпријатнија обавеза која може да нас
задеси. Али је људска и колегијална и зато ипак нешто више од пуке обавезе. Можда је нама који
радимо у установи гдје смо окружени младошћу и животом у бујању пролазност живота нешто
мање на уму, него код неких других занимања и професија. И зато нас вијести о одласку драгих
пријатеља и колега помало и неспремне затекне.
Данас се опраштамо од колеге и пријатеља Илије Калавера.
Илија Броду и Брод Илији десили су се у вртлогу минулог рата, у самом његовом финалу,
кад је са хиљадама својих Гламочака био присиљен да напусти завичај и уточиште нађе гдје се ни
надао није. А нашао га је у малом граду на Сави и СШЦ „Никола Тесла“. Можда и због сопственог
погорелачког искуства, Брођани су га брзо прихватили као свога, а поготову ђаци којима је
предавао српски језик и књижевност. Вјероватно ни планирао није, али Илија је с нама и ђацима у
Броду провео готово половину свог радног вијека.
Из искуства знам да су професори књижевности људи нарочитог сензибилитета, први
осјете олујне промјене које нас захвате, воле шире и дубље него други људи и не умију да мрзе. И
готово сви имају неку тугу и меланхолију у очима. Таквог памтим и професора Илију. Тих и
ненаметљив, добра и неискварена душа. Илијина туга и меланхолија никад се није претворила у
жуч и огорченост, управо супротно. Колико год га стизали жал за завичајем, младошћу и минулим
временима, он је постајао све блажи, тиши и толерантнији. Таквог су га понајвише упамтили
његови ђаци који се ових дана на друштвеним мрежама од њега опраштају само бираним
ријечима.
Илија је своје пензионерске дане провео у свом родном Гламочу, гдје ће и бити сахрањен.
Десет година је успио да ужива у својој највећој пасији, пецању пастрмки у гламочким рјечицама и
језерима, које је замијенио са лијеном и спором Савом, и плотицама и шаранима у њој. Па и то
много говори о професору Илији. Добра књига под мишку, јутарња кафа и цигар дувана, прибор за
пецање… па шта човјек више да пожели да пронађе сопствени мир и мир са свијетом?
Управо из разлога што ће Илија бити сахрањен у Гламочу, и да због удаљености и
временских прилика многи од нас неће моћи да присуствују посљедњем испраћају, колектив СШЦ
„Никола Тесла“ се на овај начин опрашта од свог пријатеља и колеге.
Нека је вјечни помен и Бог душу да прости професору Илији Калаверу.
Пјесму написао пресор Миленкофо А. Поповић
УТИХНУТИ (Илији Калаверу)
Утихните ви што не умијете
тако,
пажљиво да не пробудите
мртве…
кад долазе на вјечно почивалиште.
Тихо, одајте почаст човјеку,
овако,
што имаше своје Богом дане
љубави,
што овдје поред њега не
стоје.
Утихните вјетрови, утихните
ви мантијама, џубама
сакривени.
Одајте почаст човјеку,
професору, зналцу…
нашем Илији Калаверу без
сјени.
Утихните пред Алахом, Богом
предајући све своје најдраже
у вјечне мисли, задојене
прахом.
Тихо, док спава на путу ка
рају,
привијте лијепе успомене,
вјечном небеском завичају.
