Инвестиције и законска регулатива

Провођење политике ”одрживог” економског развоја намаће потребу свеобухватног и дугорочног планирања, пружање подршке, сарадњу са инвеститорима итд. Велику улогу у том погледу имају и просторни планови и други акти у којима је сваки регион и држава идентификовала ”кризне тачке”’ и сачинила листе приоритета пројеката који требају да се што прије заврше. Законска рјешења морају да буду у складу са стандардима и законима ЕУ. Нарочито је велика пажња поклоњена очувању животне средине.

Еколошки захтјеви

Одрживи развој је процес који захтијева развој без исцрпљивања ресурса на којима се заснива и без деградирања животне средине. То је оствариво на начин да се ресурси користе у мјери у којој се могу обновити или кориштењем ресурса који се брзо ”регенеришу”. Циљ је да се ресурси сачувају за будуће генерације како би се могли користити у мјери у којој се користе у садашњости. Задатак оваквих проучавања и изналажења потребних рјешења је у домену ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА. Концепт одрживог развоја се базира на три принципа: принцип еколошке одрживости– треба да обезбиједи усклађеност развоја са одржавањем виталних еколошких процеса; принцип економске одрживости– треба да обезбиједи ефикасно управљање ресурсима како би их могле користити и будуће генерације; принцип социјалне и културне одрживости– треба да обезбиједи компактибилан развој са културом и традивионалним вриједностима јачајући њихов идентитет.

Република Српска има транзитни положај, али и ”развучену” територију са дугом границом, те самим тим и велику потребу за добросусједском сарадњом у области заштите животне средине. Све њене веће ријеке на њену територију долазе из сусједства већ загађене одређеној мјери (Врбас, Уна, Босна…). Нарочито је битна сарадња у очувању квалитета ваздуха, воде и земљишта, јер од тога зависи здравље и живот становништва. Неке институције стално прате осматрање и мјерење параметара који указују на стање и квалитет животне средине.